Није знао шта жели да буде, само је знао да сељак не жели бити, јер је мрзео мотику – рекао нам је историчар, академик Игнац Ромшич, рођен на салашу у Хомокмеђи. – Учи, сине, јер овде нећеш моћи да се сналазиш! – говорили су родитељи Ласлу Физију, уреднику кечкеметског часописа Forrás, који је одрастао у Фертесентмиклошу. На заједничкој презентацији књига двојица интелектуалаца – која су пошла са дна и доспела високо – осврнула су се на свој живот и време.

Туризам, који је раније годинама био перманентно у расту, 2020. године пореметио је почетак епидемије Covid-19. А када је промет достигао рекордну 2019. годину, осетио се утицај инфлације и пад реалних зарада.

Ален Исламовић, солиста најупсешнијих рок-група бивше Југославије – Дивље јагоде и Бијело дугме – наступио је на веома успешном концерту у Врту Дирер у Будимпешти. У публици је било доста људи из Сегедина и Војводине, у гледалишту се подједнако чуо и српски и мађарски. Популарне песме, настале седамдесетих и осамдесетих година прошлог века које су евоцирале успомене на друштво и младост која је живела у релативној добробити и спокојству, публика је заједно певала са извођачем.

Мајчина кухиња има скоро толико важну улогу у одвијању нашег живота као матерњи језик – чули смо у Бајмоку на Фестивалу буњевачких јела. Традиционална јела су кувале и дале да се дегустира и мађарска и немачка мањина. Ове године је главну улогу имала тарана – тарана са кромпиром и кобасицама.

Насеље Фабрике Мерцедес у Кечкемету је, осим града, на стазу успона такође поставило и агломерацију. У околним местима расте броје становништва, млади не одлазе, радници који су путовали на посао удоме се. Предузећа цветају, сигурна зарада не обезбеђује само материјалне ствари, већ и спасавање и стварање културних вредности.

Буњевачки културни институт у Баји покреће серију књига под насловом Бисери буњевачке књижевности. Прве четири књиге су представљене ових дана у Будимпешти. Двојезичне књиге, које поред оригиналног буњевачког садрже и превод на мађарски језик, избор су из богатог културног наслеђа ове мале етничке групе која је значајно асимилована у мађарску заједницу.

Поводом 80. годишњице рођења Габора Фаркаша, преминулог 2017. године, његови пријатељи, сарадници и поштоваоци издали су књигу под насловом „Човек који је упалио лампе“. Некадашњи народни просветитељ и друштвени организатор је био идејни творац и деценијама главни реализатор међународног дечјег сусрета Омладинског фестивала Чиперо.

Од стваралаштва Јожефа Криштона-Визија, који ове године пуни седамдесет година, у претходном чланку смо представили истраживање играња и шеснаест година које је провео на челу кечкеметског Музеја и радионице играчака „Соракатенус“. У овом чланку ћемо се бавити темом како се на својим путовањима трагајући за етнографским подацима упознао са рађањем традиције, начином живота очувања традиције, ритуала и заједнице. Како је откривао збирке завичајне историје и како је покушао да се музејска андрагогија унесе у трајни део универзитетског образовања.

Ових дана је етнограф, културни медијатор, истраживач игрe, оснивач и организатор збирки локалне историје и заједница чувара традиције др Јожеф Криштон-Визи добио Награду „Иштван Ери“, стручно признање највишег ранга за музеологе. Један од најзначајнијих задатака у његовом животу, узлазна линија његовог рада – Музеј и радионица играчака „Соракатенус“ – чији је директор био током шеснаест година – везује га за Кечкемет.

Могла је то већ одавно да буде култна статуа Сегедина, али дело Антала Тапаија „Бацач мреже“ није постављено скоро сто година. Није завршена у Хортијево доба, планирана је, али није реализована у Кадарово доба, а од промене режима, угледни грађани града су се више пута залагали да покрију трошкове изливања статуе у бронзи и изградњу постамента путем јавних донација.

Према одлуци УН из 2012. године, 20. март је светски Дан среће. Темељи се на замисли да је један од циљева људског живота трагање за срећом и њено проналажење. Међутим, коме шта срећа значи, у великој мери зависи од земље, културе, старосне доби, економског положаја, менталне традиције.

Због енергетске кризе, уочи Божића je затворена и сегединска Библиотека „Шомођи“, тек 5. марта ће бити поново отворена. Остала су отворена само три огранка библиотеке у стамбеним насељима, па тамо и на привременом пункту на Великој станици сарадници библиотеке приређују тематске породичне дане.

Сегедински књижевници су издали споменар под насловом „Од Силвестера, о Силвестеру”, а односи се на животно дело Силвестера Ердега, писца пореклом из Доњег градa Сегедина, добитника Награде „Јожеф Атила“. Писац који је преминуо млад, био је и одличан уредник. У књизи се налазе његове публикације и публикације о њему. На представљању књиге сала на спрату Културног дома Доњег града је била препуна.

Дана 28. јануара у суботичком „Непкеру“ одржава се сусрет церемонијал-мајстера и бал у ношњи. У „Непкеру“ се и у 21. веку организују свадбе, па су потребни и искусни, одлучни церемонијали који негују и добар хумор за „дириговање“ свадбе. У вези са свадбом и церемонијалима је много тога измењено, али у битним стварима ипак и даље опстаје традиција.

Фотографије овогодишњег летњег кампа Фотографске стваралачке групе Радионица Себени снимане су у Сенти и околини и од њих је пре Божића отворена изложба у Будимпешти у Културном дому и Дому за манифестације „Чоконаи“. Један од стваралаца – који је предложио Сенту – Сегединац Ђерђ Немет ми је говорио о томе како су видели војвођански градић фото-уметници из Мађарске, који углавном живе и раде у великим градовима. Дао нам је на располагање и неколико копија фотографија са изложбе.