Маргерита Абита, певачица оркестра „Барселона Џипси Болкан оркестра“ (Barcelona Gipsy balKan Orchestra ) из Барселоне, подстакла је све на плес 20. марта, на почетку њиховог концерта у Суботици. Затим је брзо погледала по прелепој просторији – обновљеној сецесијској синагоги – и додала: али само ако то не забрањује неко правило. Не забрањује. И плесали су, али не много људи: места је било мало, приземље и галерија су били препуни.

На питање које је највише занимало публику на предавању одржаном у сегединској Агори „Сент-Ђерђи Алберт“, физичар-астроном Ласло Киш, добитник Награде Сечењи, стални члан Академије наука Мађарске, одговорио је: „На тој планети не може да се живи. На Марсу нема ваздухa. Постоји атмосфера, али састоји се од угљен-диоксида. Преко дана је температура –20, а ноћу –80 степени. Пошто нема магнетног поља, тамо је зрачење смртоносно. Боље да не упропастимо Земљу како не бисмо морали одавде да се селимо“, закључио је он академик.

Срце Сегедина се преселило у Парк Мора – овим насловом смо се огласили крајем 2020. године на нашем сајту у вези са видео репортажом о отварању фонтане која свира. Фонтана је уметничко дело – писали смо тада, може да постане лична карта града. Огледало културе – овим насловом је обележила своју слику Жужана Шефер на изложби фотографија Szeged Press 2025. На слици – након што се зауставља пљусак или водене млазнице – у једној бари се наопачке приказује Палата просвете и културе која је и домаћин изложбе.

У многим насељима се одржава дан свињокољача где упућени закољу и обраде свињу, а заинтересовани посматрају, једу и пију, олижу свих десет прстију, локална културна друштва наступају са програмом, а нисмо још видели да историчар држи предавање како су се развијали „свињски производи у народним обичајима“. У месту Кунфехерто на Свињској даћи Кунфехер има и тога. Од Иштвана Вегше може да се сазна о историји свињокоља у простору и времену.

Двадесет првог децембра се навршава стота година од рођења писца Беле Тота, који је током шеснаест година био директор сегединске Библиотеке „Шомођи“, као и први председник Удружења сегединских писаца. Његови некадашњи сарадници, колеге писци, Културни одбор Сегединске самоуправе и поштоваоци одржали су спомен-дан у згради Сегединског академског одбора и открили спомен-плочу на кући у улици Бокор у којој је Тот деценијама живео.

Овим изразом карактерише Ласла Вегела историчар уметности Золтан Вираг, предавач Универзитета наука у Сегедину, у својој књизи чији је наслов „Заједништво преко регија“ о којој је одржан панел у биоскопу и кафићу Grand Café у Сегедину. Аутор је овим описним изразом могао и себе да означи. Саговорник је био филозоф Алпар Лошонц, члан Српске академије наука и уметности.

У основи наш живот није визуелна пекара. Треба се водити мишљу да је некоме другоме можда доживљај гледати оно што радимо. Не само крајњи резултат, домаћа ракија, џем од рибизле, козји сир, млевена алева паприка, већ и призор како се то спрема. Оживљена традиција може да постане туристичка атракција, извор прихода, као и снага за задржавање становништва. ИПА програм прекограничне сарадње Мађарске и Србије, чији је назив Rural Foodtour, приказује примере добре праксе израдом краткометражних филмова и мобилних апликација, а популаризује их коришћењем социјалних медија.

Пут ликовног уметника Роланда Казија је кренуо са једног салашарског шора Келебије. Млади стваралац је 2014. године завршио Уметнички универзитет Мохоли-Нађ. Његов мастер-рад: Вергл празноверја га је напрасно учинио познатим у стваралачким круговима. По форми је комбинација интерактивне инсталације и понекад изненађујуће далеких ликовних техника које је током студија савладао, а по садржају приказује фрагменте света народног веровања свог родног краја. На изложби поводом стоте годишњице постојања Келебије представљен је и Вергл празноверја.

Нимало није једноставан прелазак границе између Мађарске и Србије преко садашњих Шенгенских граница. У мађарско-српској граничној зони грађани, предузећа, цивилне организације две земље и даље сарађују у многим областима, а очекује се и даљи значајан развој. Међутим, у том смислу би требало у великој мери побољшати услове преласка границе, укључујући у припрему локалне актере: самоуправе, предузетнике, туристичке актере, људе који свакодневно путују преко границе на посао и школу. Овоме помаже нови пројекат Еврорегије ДКМТ и Владе АП Војводине који прилази заинтересованима, реализује процене стања, дијалоге, студије и стручне иницијативе доносиоцима одлука.

На Фестивалу европског филма на Палићу награду међународног жирија и публике ове године је освојио филм „78 дана“ ауторке Емилије Гашић. Дело нас враћа у 1999. годину, у 78 дана, када су авиони НАТО алијансе бомбардовали Југославију. Та времена приказују са гледишта три сестре: страх, уплашеност, и то да људи, а пре свега деца, и у најстрашнија времена желе да живе свој живот.

Када је за Дечји дан предато на коришћење, становници Горњег Светог Ивана су се само надали да ће новоизграђено дечје игралиште надмашити место безбрижне игре дечице. Од тада се испоставило: били су у праву, њиме су повезане иницијативе организовања заједнице, развоја места, привлачење туриста.

Мушкарци у својим четрдесетим и педесетим годинама поново су се играли са детињом радошћу на старим, легендарним компјутерима који су били новитет 1980-их и 90-их. Данашњи пензионери одрасли су у доба када компјутери нису били део свакодневног живота – али су се њихова деца већ играла на Комодору, мале ручне видео игрице. Посетили смо изложбу на којој су представљени ретро рачунари.

Хиљадама година људи су живели у блиској вези са коњима. Користили смо њихову физичку снагу у борби, транспорту и путовањима све док нису пронађена ефикаснија решења. И eмотивно смо везани за коње. Када се завршило време коњица и мирних теглећих животиња, људи су нашли нове задатке за своје миљенике: хобије, спорт, туризам, терапеутске примене. У оквиру Интеррег ИПА пројекта Мађарска-Србија који почиње ове године, сарађују коњичка удружења из Фелшесентивана и Келебије.

Дана 11. априла, када се у Мађарској слави Дан поезије, у Центру Коло у Морахалому је, пре свега аутор - Душан Маркелић - представио своје дело „Пут ка самоспознаји“. Мушкарац који сада има 61 годину, до 56. године је живео просечним животом, скупио је уобичајено знање и искуство. Међутим, пре пет година је дошао до спознаје да је „пирамида знања празна“, уместо логичних аргумената слуша се интуиција, а уместо знања других - унутрашњи глас. Књига коју ће следити још два тома - говори о овом процесу.

На почетку је сликао салаше на Пешчари, углавном предмете, детаље зграда - уметнички фотограф, графичар, карикатуриста Ђерђ Немет који је недавно примио Награду „Јожеф Грегор“ Уметничког кураторија Фондације за Сегедин. Стигао је далеко – у нашем портрету говори и о томе колико се изненадио када је видео колико се разликују планине у Алпима и на Кавказу. А људи су у суштини исти свугде на свету.