Од стваралаштва Јожефа Криштона-Визија, који ове године пуни седамдесет година, у претходном чланку смо представили истраживање играња и шеснаест година које је провео на челу кечкеметског Музеја и радионице играчака „Соракатенус“. У овом чланку ћемо се бавити темом како се на својим путовањима трагајући за етнографским подацима упознао са рађањем традиције, начином живота очувања традиције, ритуала и заједнице. Како је откривао збирке завичајне историје и како је покушао да се музејска андрагогија унесе у трајни део универзитетског образовања.

Ових дана је етнограф, културни медијатор, истраживач игрe, оснивач и организатор збирки локалне историје и заједница чувара традиције др Јожеф Криштон-Визи добио Награду „Иштван Ери“, стручно признање највишег ранга за музеологе. Један од најзначајнијих задатака у његовом животу, узлазна линија његовог рада – Музеј и радионица играчака „Соракатенус“ – чији је директор био током шеснаест година – везује га за Кечкемет.

Могла је то већ одавно да буде култна статуа Сегедина, али дело Антала Тапаија „Бацач мреже“ није постављено скоро сто година. Није завршена у Хортијево доба, планирана је, али није реализована у Кадарово доба, а од промене режима, угледни грађани града су се више пута залагали да покрију трошкове изливања статуе у бронзи и изградњу постамента путем јавних донација.

Према одлуци УН из 2012. године, 20. март је светски Дан среће. Темељи се на замисли да је један од циљева људског живота трагање за срећом и њено проналажење. Међутим, коме шта срећа значи, у великој мери зависи од земље, културе, старосне доби, економског положаја, менталне традиције.

Због енергетске кризе, уочи Божића je затворена и сегединска Библиотека „Шомођи“, тек 5. марта ће бити поново отворена. Остала су отворена само три огранка библиотеке у стамбеним насељима, па тамо и на привременом пункту на Великој станици сарадници библиотеке приређују тематске породичне дане.

Сегедински књижевници су издали споменар под насловом „Од Силвестера, о Силвестеру”, а односи се на животно дело Силвестера Ердега, писца пореклом из Доњег градa Сегедина, добитника Награде „Јожеф Атила“. Писац који је преминуо млад, био је и одличан уредник. У књизи се налазе његове публикације и публикације о њему. На представљању књиге сала на спрату Културног дома Доњег града је била препуна.

Дана 28. јануара у суботичком „Непкеру“ одржава се сусрет церемонијал-мајстера и бал у ношњи. У „Непкеру“ се и у 21. веку организују свадбе, па су потребни и искусни, одлучни церемонијали који негују и добар хумор за „дириговање“ свадбе. У вези са свадбом и церемонијалима је много тога измењено, али у битним стварима ипак и даље опстаје традиција.

Фотографије овогодишњег летњег кампа Фотографске стваралачке групе Радионица Себени снимане су у Сенти и околини и од њих је пре Божића отворена изложба у Будимпешти у Културном дому и Дому за манифестације „Чоконаи“. Један од стваралаца – који је предложио Сенту – Сегединац Ђерђ Немет ми је говорио о томе како су видели војвођански градић фото-уметници из Мађарске, који углавном живе и раде у великим градовима. Дао нам је на располагање и неколико копија фотографија са изложбе.

Ово је натпис на украшеној чутури, која је један од најдрагоценијих комада међу материјалним успоменама које је о кадарки прикупио историчар културе и етнограф Ласло Мод. У оквиру пројекта ЕдуВајн (EduWine), који је реализован у оквиру мађарско-српске прекограничне сарадње и подржан од стране Европске уније, у Сегедину је организован Салон Кадарке у комбинацији са професионалном презентацијом, дегустацијом и обиласком града.

Они који нису на метли допутовали, могли су да се паркирају бесплатно у Суботу вештица у Лајошмиже, јер се у овом градићу Жупаније Бач-Кишкун не наплаћују паркинг-места. На такмичење хорора укупно се пријавило 36 вештица, ђавола, као и смрти које су замахивале косом. Пре него што су се обукле и нашминкале, вештице су личиле на здраву дечицу, а брадавичасте носеве које вештицама приличе налепиле су у шминкерници.

Мало ко је данас носи, али је многи памте: најмање педесет година, кецеља-хаљина је владала женском кућном одећом. Била је и јефтина и непретенциозна, практична и модерна, а у ретроспективи, можда чак и траљаво еротична. Најишчекиванија атракција Фестивала бресака из Саћмаза била је модна ревија кецеља-хаљина.

Необична изложба „Сећање – постављен сто више од конзумирања јела“ говори о животу упознатог путем историје и културе. Иконе 20. века, лица, глас, заувек запамћене црте мађарских и европских песника, певача, историјско и културно знање о добру и злу везано је за њих. Инсталације које подсећају на прошлост изнова постављају исто питање: да ли је човечанство учило из ове стравичне историје?

Основни инструмент јужнословенске народне музике је тамбура. Прве суботе у мају у Баји је по пети пут одржан сабор тамбураша. Том приликом упознали смо једног младића који није само музичар, већ и студент Факултета музичке уметности „Лист Ференц“, и то на завршној години Одсека за тамбуру и народно певање. Мате Балинт Хорват нам је причао о овој породици инструмената и интеракцији култура разних народа.

Сегедински свeуметнички фестивал тромеђe - Triplex Fest, чији је дугорочни циљ представљање културне понуде пограничног подручја Мађарске, Србије и Румуније, представио се последњих дана априла. Језик музике сви разумеју – на првом фестивалу подијум и паркет припадали су музичарима и плесачима.

У Сегедину, куд год се крећемо, пролазимо трагом песника. Овде су били студенти Миклош Радноти и Атила Јожеф, атмосферу овог града опевао је у песми Ђула Јухас. Овде је редакција легендарног часописа Tiszatáj [Тиски крај], ту је, осим естетике и поштењу учио хиљаде студената Филозофског факултета професор Михаљ Илија. Овде се сваке године прославља Дан мађарске поезије. Ове године су у свечаним песмама преовладали љубав и рат.