Пут ликовног уметника Роланда Казија је кренуо са једног салашарског шора Келебије. Млади стваралац је 2014. године завршио Уметнички универзитет Мохоли-Нађ. Његов мастер-рад: Вергл празноверја га је напрасно учинио познатим у стваралачким круговима. По форми је комбинација интерактивне инсталације и понекад изненађујуће далеких ликовних техника које је током студија савладао, а по садржају приказује фрагменте света народног веровања свог родног краја. На изложби поводом стоте годишњице постојања Келебије представљен је и Вергл празноверја.

Нимало није једноставан прелазак границе између Мађарске и Србије преко садашњих Шенгенских граница. У мађарско-српској граничној зони грађани, предузећа, цивилне организације две земље и даље сарађују у многим областима, а очекује се и даљи значајан развој. Међутим, у том смислу би требало у великој мери побољшати услове преласка границе, укључујући у припрему локалне актере: самоуправе, предузетнике, туристичке актере, људе који свакодневно путују преко границе на посао и школу. Овоме помаже нови пројекат Еврорегије ДКМТ и Владе АП Војводине који прилази заинтересованима, реализује процене стања, дијалоге, студије и стручне иницијативе доносиоцима одлука.

На Фестивалу европског филма на Палићу награду међународног жирија и публике ове године је освојио филм „78 дана“ ауторке Емилије Гашић. Дело нас враћа у 1999. годину, у 78 дана, када су авиони НАТО алијансе бомбардовали Југославију. Та времена приказују са гледишта три сестре: страх, уплашеност, и то да људи, а пре свега деца, и у најстрашнија времена желе да живе свој живот.

Када је за Дечји дан предато на коришћење, становници Горњег Светог Ивана су се само надали да ће новоизграђено дечје игралиште надмашити место безбрижне игре дечице. Од тада се испоставило: били су у праву, њиме су повезане иницијативе организовања заједнице, развоја места, привлачење туриста.

Мушкарци у својим четрдесетим и педесетим годинама поново су се играли са детињом радошћу на старим, легендарним компјутерима који су били новитет 1980-их и 90-их. Данашњи пензионери одрасли су у доба када компјутери нису били део свакодневног живота – али су се њихова деца већ играла на Комодору, мале ручне видео игрице. Посетили смо изложбу на којој су представљени ретро рачунари.

Хиљадама година људи су живели у блиској вези са коњима. Користили смо њихову физичку снагу у борби, транспорту и путовањима све док нису пронађена ефикаснија решења. И eмотивно смо везани за коње. Када се завршило време коњица и мирних теглећих животиња, људи су нашли нове задатке за своје миљенике: хобије, спорт, туризам, терапеутске примене. У оквиру Интеррег ИПА пројекта Мађарска-Србија који почиње ове године, сарађују коњичка удружења из Фелшесентивана и Келебије.

Дана 11. априла, када се у Мађарској слави Дан поезије, у Центру Коло у Морахалому је, пре свега аутор - Душан Маркелић - представио своје дело „Пут ка самоспознаји“. Мушкарац који сада има 61 годину, до 56. године је живео просечним животом, скупио је уобичајено знање и искуство. Међутим, пре пет година је дошао до спознаје да је „пирамида знања празна“, уместо логичних аргумената слуша се интуиција, а уместо знања других - унутрашњи глас. Књига коју ће следити још два тома - говори о овом процесу.

На почетку је сликао салаше на Пешчари, углавном предмете, детаље зграда - уметнички фотограф, графичар, карикатуриста Ђерђ Немет који је недавно примио Награду „Јожеф Грегор“ Уметничког кураторија Фондације за Сегедин. Стигао је далеко – у нашем портрету говори и о томе колико се изненадио када је видео колико се разликују планине у Алпима и на Кавказу. А људи су у суштини исти свугде на свету.

Пред публиком током четрдесет година постојања Кафане јавног живота је почела, а нажалост и завршавала се каријера великих уметника. У неком периоду су вођене жустре расправе о теми Наука или надрилекарство. Непрестано су у жижи интересовања субјективни путописи, теме историје религије и науке. Систем веза Кафане простире се од Војводине до Аустралије. У последње време су веома популарне плесне манифестације на јавним трговима – људи слабо имају места за плес.

У фебруару је Сегединска кафана јавног живота прославила 40. годишњицу свог постојања. Покренута је као Литерарна кафана, а после више од десет хиљада манифестација претворена је у отисак променљивих времена. У врелом периоду промене власти су се у првом плану налазиле политичке теме, а потом су пажњу привукли уметници, путници, лекари, алтернативни лечници. Др Илдико Хека Сонди већ 38 година организује кафанске програме – с њом смо се осврнули на најупечатљивије вечери.

У Баји је и ове године одржан традиционални улични фестивал Буњеваца, Терање зиме, маскаре. Ова необична манифестација је након вишедеценијске паузе обновљена 2020. године. После првог великог успеха, због епидемије ковида одмах је уследио двогодишњи изостанак. Ове године је први пут одржана дводневна манифестација, на којој су се поред поворке у маскама и играња кола, нудила традиционална буњевачка јела, а за забаву гостију служили су велики точак и аутомобили.

Најновија књига Кристијана Њарија, објављена под насловом „Овако су они јели“, представља мађарске писце који су приказивањем јела, обичаја у исхрани или кувању изрекли нешто важеће о свету, Мађарској или о људским односима. Писац је о књизи и о себи говорио гастроблогерки Жофи Маутнер у Дому младих у Сегедину у организацији успешног научно-информативног програма Менторска мрежа који се реализује подршком Универзитета наука у Сегедину.

Није знао шта жели да буде, само је знао да сељак не жели бити, јер је мрзео мотику – рекао нам је историчар, академик Игнац Ромшич, рођен на салашу у Хомокмеђи. – Учи, сине, јер овде нећеш моћи да се сналазиш! – говорили су родитељи Ласлу Физију, уреднику кечкеметског часописа Forrás, који је одрастао у Фертесентмиклошу. На заједничкој презентацији књига двојица интелектуалаца – која су пошла са дна и доспела високо – осврнула су се на свој живот и време.

Туризам, који је раније годинама био перманентно у расту, 2020. године пореметио је почетак епидемије Covid-19. А када је промет достигао рекордну 2019. годину, осетио се утицај инфлације и пад реалних зарада.

Ален Исламовић, солиста најупсешнијих рок-група бивше Југославије – Дивље јагоде и Бијело дугме – наступио је на веома успешном концерту у Врту Дирер у Будимпешти. У публици је било доста људи из Сегедина и Војводине, у гледалишту се подједнако чуо и српски и мађарски. Популарне песме, настале седамдесетих и осамдесетих година прошлог века које су евоцирале успомене на друштво и младост која је живела у релативној добробити и спокојству, публика је заједно певала са извођачем.