Ко на Бадње вече поједе једно језгро ораха и/или чен белог лука, неће имати зубобољу у новој години. Насупрот томе, онај ко – макар и случајно – преврне корпу испод стола, могао би да умре у наредној години. У божићном празничном кругу током две хиљаде година нагомилала су се разна веровања и обичаји. Они се углавном односе на магију плодности и здравља, али у њима се огледају и могућности датог доба, као и сиромаштво или богатство породице која празнује.

Крајем новембра у Mузеју "Тормa Јанош" у Kишкунхалашу одржана је конференција уредника завичајних и локалноисторијских издања. Иако нико не доводи у питање стару истину да „онај ко не познаје своју прошлост, нема ни будућност“, локална истраживања и објављивање њихових резултата и даље се најчешће обављају у скромним условима, из „ентузијазма и љубави“, великим делом добровољним, неплаћеним радом.

Сматрам да је стрип самостална уметничка форма која комбинује више жанрова – одговара на наше питање о дефиницији Золтан Адам Сабо, критичар стрипа, публициста и један од спољних организатора сегединског фестивала стрипа. И ове године је владало велико интересовање за програм који је у библиотеци Шомођи у Сегедину одржан већ 17. пут. Између осталог, најпознатији сегедински аутор стрипова, Роланд Пилц, представио је у јединственом, новом издању најбоље авантуре свог јунака, Калибер Џоа, забележене током протеклих 25 година.

Дана 15. новембра, у оквиру свечане церемоније, први пут су додељене награде ЈАТЕ, које је установила добитница Нобелове награде за биологију Каталин Карико, некадашња студенткиња Универзитета у Сегедину. У категорији бивших студената награђен је Михаљ Илија, књижевни историчар, књижевни организатор и ментор генерацијама књижевника. Награду су му, поред Каталин Карико, уручила и његова два некадашња ученика: Тибор Залан и Јанош Геци.

У суботу увече смо једва могли да се померимо на Тргу дом у Сегедину између позорница и павиљона овогодишњег Винског трга (то јест јесењег винског фестивала), иако се испод 800 форинти није могло попити децилитар вина. Овде су најистакнутији винари Мађарске нудили своја фантастична вина. Ни пет целих дана Винског трга није било довољно да се дегустирају, чак ни да се помиришу сви производи 160 излагача.

Књижевни историчар Андраш Ленђел, који живи и ради у Сегедину, у априлу ове године је прославио 75. рођендан. Створио је огромно животно дело, написао је више од тридесет књига, а преко седамсто чланака и студија су такође његових руку дело. Његов рад су цениле истакнуте личности мађарског културног живота, а то су и дефинисале. Књига збирка студија написана о њему под насловом „Упалити другачију свећу…“ ових дана је представљена у сегединској Библиотеци „Шомођи“.

На почетку једне касне љубави, новинар Јожеф Бала је својој партнерки испричао причу о ждребету натприродне моћи. И то да му је у детињству прво путовање аутомобилом до десет километара удаљеног места Лајошмиже и назад био доживљај за цео живот. Раније је причао о томе и својој деци, али код њих није имао неки посебан успех. Зашто то не напишеш? – питала је нова сапутница Маја. Ко се тога још сећа осим мене? – одговорио јој је питањем, ипак је написао неколико прича и поставио на фејсбук. Одјек је био задивљујући: добио је на стотине „лајкова“ и исто толико њих је делило.

Жолт Месарош је први наставник основне школе коме је додељено једно од најпрестижнијих одликовања града Сегедина: Наградa Pro Urbe. Он је у Основној школи у Улици Беке био осам година ђак, близу десет година наставник, а потом 32 године директор. На челу с њим, ђаци школе постигли су одличне резултате у развијању најважнијих вештина. Као директор, био је присталица слободе институција и струке, демократије у наставничком збору и методолошке разноликости, сматрајући да је то залога успеха.

У новосегединском Културном дому „Шандор Балинт“ сваке године организује се Спомен-дан Шандор Балинт. Злосрећног научника етнографије је некадашњи директор музеја Ото Трогмајер назвао „најсегединскијим Сегединцем“. Како је на овогодишњем Спомен-дану говорила истраживачица етнографије Илдико Баркањи: све је знао о сегединском животу. Лична искуства је претворио у науку.

Последња станица таласа лова на вештице је био источни руб развијеног света. У сегединским просецима против вештица 1728. године обједињени су балканско народно веровање, лажна наука демонологије Ниске земље, локална етничка и политичка ривалства, као и политичка пракса тог доба која је недвосмислено прихватила као доказ признање изнуђено мучењем. О овој теми је излагао сегедински историчар Гергељ Брандл у Универзитетској библиотеци Клебелсберг – из чега износимо фрагменте.

У 21. веку толико се убрзало време да човечанство за сто година може да оствари развој који одговара развоју двадесет хиљада ранијих година. Не можемо да се правимо да вештачка интелигенција не постоји. Деци је тај свет природна средина у којој одрастају. А колико заостаје школски систем од данашњих и још више од сутрашњих захтева? О овој теми смо слушали психолога др Еву Ђармати у оквиру серијала манифестација Менторска мрежа која је организована у сегединском Дому манифестација ИХ.

Маргерита Абита, певачица оркестра „Барселона Џипси Болкан оркестра“ (Barcelona Gipsy balKan Orchestra ) из Барселоне, подстакла је све на плес 20. марта, на почетку њиховог концерта у Суботици. Затим је брзо погледала по прелепој просторији – обновљеној сецесијској синагоги – и додала: али само ако то не забрањује неко правило. Не забрањује. И плесали су, али не много људи: места је било мало, приземље и галерија су били препуни.

На питање које је највише занимало публику на предавању одржаном у сегединској Агори „Сент-Ђерђи Алберт“, физичар-астроном Ласло Киш, добитник Награде Сечењи, стални члан Академије наука Мађарске, одговорио је: „На тој планети не може да се живи. На Марсу нема ваздухa. Постоји атмосфера, али састоји се од угљен-диоксида. Преко дана је температура –20, а ноћу –80 степени. Пошто нема магнетног поља, тамо је зрачење смртоносно. Боље да не упропастимо Земљу како не бисмо морали одавде да се селимо“, закључио је он академик.

Срце Сегедина се преселило у Парк Мора – овим насловом смо се огласили крајем 2020. године на нашем сајту у вези са видео репортажом о отварању фонтане која свира. Фонтана је уметничко дело – писали смо тада, може да постане лична карта града. Огледало културе – овим насловом је обележила своју слику Жужана Шефер на изложби фотографија Szeged Press 2025. На слици – након што се зауставља пљусак или водене млазнице – у једној бари се наопачке приказује Палата просвете и културе која је и домаћин изложбе.

У многим насељима се одржава дан свињокољача где упућени закољу и обраде свињу, а заинтересовани посматрају, једу и пију, олижу свих десет прстију, локална културна друштва наступају са програмом, а нисмо још видели да историчар држи предавање како су се развијали „свињски производи у народним обичајима“. У месту Кунфехерто на Свињској даћи Кунфехер има и тога. Од Иштвана Вегше може да се сазна о историји свињокоља у простору и времену.