Од многобројних Илијиних ученика, управо су ова двојица – песник, ликовни уметник и уредник Јанош Геци и песник, аутор романа, драма и сликовница, позоришни драматург и универзитетски предавач Тибор Залан – дан раније у оквиру подијумског разговора евоцирали успомене на своје студентске дане, на седамдесете године прошлог века. Говорили су о томе како су се, као млади ствараоци, упознали са професором Илијом, како им је он помогао у започињању и остварењу њихових каријера.
Није случајно што је Каталин Карико, од Нобелове награде у износу од пола милиона долара, установљену сегединску универзитетску награду назвала ЈАТЕ-наградом: скраћеницом на мађарском језику ранијег назива Универзитет Јожеф Атила (ЈАТЕ), што је деценијама био назив данашњег Универзитета наука у Сегедину. Потоњем већ 25 година припада и медицински факултет који је дуго времена функционисао као посебна институција и носио име Алберта Сент-Ђерђија.
Бити студент ЈАТЕ-а значило је посебно животно искуство: тешко стечене могућности, строге испите, велике журке и чврсту заједницу. У поређењу са данашњим бројем студената, некада их је било много мање, па су професори до краја семестра лично познавали готово све младе који редовно похађају њихове часове. Каталин Карико рођена је 1955. године, док су Јанош Геци и Тибор Залан рођени 1954 – сви су у седамдесетим годинама прошлог века студирали на ЈАТЕ-у.
У то време снажно се подстицала друштвена мобилност: сва тројица су дошла на Универзитет из мањих средина, из породица неинтелектуалаца. Родитељи су их с једне стране са стрепњом пуштали од куће, али су истовремено били и поносни на њих. Било је тога што им породица или локална средина није могла пружити. Донели су са собом изузетне способности – али им је било веома важно да на Универзитету неко обрати пажњу на њих, да добију стручне повратне информације и подстрек у свом раду, па чак и мудре савете који су се односили и на њихов приватни живот.
Тибор Залан се, на пример, првобитно звао Тибор Липак. Одрастао је у Терексентмиклошу, није знао ништа о легендарном часопису Тисатај, нити о његовом тадашњем главном уреднику, Михаљу Илији. О Сегединском универзитету знао је само то да тамо може да се пријави. Јанош Геци је студирао биологију – на Природно-математичком факултету ретко ко пише поезију. Није ни помишљао да би његове песме могле бити објављене, али их је на другој години студија његова тадашња девојка потајно проследила Михаљу Илији. Тибор Залан је још раније писао песме, а чуо је да су неким студентима објавили радове у Тисатају. Стога је и он послао неколико својих.
Никада неће заборавити одлазак у редакцију Тисатаја, када су ишли да сазнају шта професор Илија мисли о њиховим радовима. Требало је попети се на спрат у новинској кући у Парку Штефанија, мало сачекати у предсобљу, па би их секретарица увела код Михаља Илије. Гецију је рекао: „Три песме сам изабрао, остале баците.” Залану је најпре поручио да постоји проблем са његовим презименом. Није свеједно које име читалац види изнад песме. Липак — рекао је — звучи као пупак или черпак; са таквим именом песника ће само исмевати. Залан је у почетку тврдио да, ако је презиме Липак до тада било добро, биће добро и убудуће. Али секретарица издавачке куће, коју је желео позвати на чашу вина, отворено му је рекла: „Изаћи ћу с вама тек када будете имали пристојно презиме.” Тада су заједно листали речник тражећи ново име — кренули су од Абела, а зауставили се код Залана.
Професор Илија држао је предавања у осам ујутру; студенти, нарочито младићи, нису увек успевали да се пробуде тако рано. Ипак, са многима се спријатељио: позивао их је у свој кабинет, распитивао се о свему, наводио их да причају. Понекад би прешли и на „ти”, али би то професор већ до следећег сусрета углавном заборавио. Онима у којима је препознао таленат, помагао је на почетку каријере: обезбеђивао им је књижевне стипендије, препоручивао их уредницима, мислио на њих приликом састављања антологија и пратио настанак њихових првих књига готово као заштитник.
Ручно писаним писмима одржавао је контакт готово са свима који су из било ког разлога привукли његову пажњу у домаћем или прекограничном мађарском књижевном животу. Иако су Тибор Залан и Јанош Геци и сами већ загазили у седамдесете, деведесетогодишњи Илија Михаиљ и данас редовно одржава контакт с њима. Његови ученици – од којих су многи већ при крају своје професионалне каријере – често истичу да је најважније што су од њега научили, а што су као уредници, позоришни радници или наставници и сами практиковали: пажња и помоћ свима који својим талентом и честитошћу то заслужују.
