Још као ђак шестог разреда, у Биолошком кабинету Основне школе у Улици Беке сањарио је да ће постати наставник биологије и географије. Мајка му је била просветни радник, као и све три тетке, а следио их је и најстарији брат. Са мајчине стране је прадеда био први образовани учитељ у месту Деалу у округу Удвархељсек: током 37 година је учио децу.

„Ипак, када сам уочи матуре 1977. године хтео да се пријавим на педагошки факултет, мајка и брат који је већ био наставник, хтели су да ме одговоре од тога. Рекли су да је боље да постанем правник. Отац ми је био правник, па су ме убеђивали да су ми у том позиву много боље могућности. Нисам их послушао и нисам се никада покајао због тога“ – сећа се Жолт Молнар.

На питање да ли га је више привлачила љубав према деци или стручним предметима, одговара да је хтео је да буде веома добар професор биологије. Није желео првенствено васпитавати децу, већ да постигне да разумеју биологију.

„Од флоре и фауне су ме више интересовале биологија људског тела и психичке ствари. Колико сам видео, деца знају мноштво појединости о крвотоку, о излучивању, а ипак не умеју да повежу процесе. Не схватају замршену мрежу узрочно-последичних процеса: како ће се ручак спорим сагоревањем претворити у енергију која покреће организам, а заједно с тим и свест, целу нашу личност. Касније, како бих ово комплексно знање могао да сместим у што шири систем, завршио сам и филозофски смер.“

Након што је завршио осми разред, у Основну школу у Улици Беке крочио је поново када је долазио на праксу. Ни тада не добровољно, већ због тога што је тамо био распоређен. За ментора му је додељен његов некадашњи наставник биологије који се већ спремао у пензију. Њему се допало како је некадашњи ђак држао часове, па су га задржали. На почетку каријере био је максималиста: хтео да научи децу свему што је било у уџбеницима записано. „Ми наставници смо склони да предајемо из уџбеника. Постоји породица уџбеника, претпоставимо да је и добра, узмемо је и методички прелазимо преко ње и мислимо да смо испунили задатак. Требало ми је неколико година док нисам схватио да то није довољно. Мирно могу да изоставим детаље чије познавање није неминовно неопходно да бисмо разумели међусобне повезаности и препознали суштину. Смео сам да будем храбар да то и учиним. Најпре само на својим часовима, а касније сам на то бодрио и колеге.“

Није се спремао за директора, није био заменик, чак ни руководилац радне заједнице. Обратиле су му се колеге и замолиле да конкурише. Ово се десило у пролеће 1992. године, недуго након промене власти.

„Све до данас се сматрам почаствованим што су ме, осим младих колега, подржали и старији, тадашње доминантне личности школе, признати доајени. Ја се нисам налазио у ранијим плановима, али у земљи је почео нови свет, па смо имали осећај да је тако и у школи. Није постојала национална концепција развоја јавног образовања, нова решења су настајала тамо где су колеге биле креативне и спремне на иницијативе. И наравно, где је и директор био сличан: сами смо тражили свој пут.“

Иако још није било PISA тестова, главни проблем је рано препознат: код дела деце проблем је у основним вештинама. Многи директори средњих школа су указали колегама у основним школама да многи ученици морају у средњој школи да науче нормално да пишу, читају и броје.

„Два пута смо прешли исто градиво у два типа школе, али многа деца ни тада нису добро знала. Са тадашњим директором Гимназије „Иштван Темеркењи“ др Јаношем Кином иницирали смо да заједнички отворимо шестогодишње одељење гимназије фокусирајући се на немачки језик. Међутим, после подужег чекања, на крају нисмо добили дозволу. Покренули смо заједнички програм са господином професором др Јожефом Нађем, шефом Катедре за педагогију Универзитета, који је на темељу најсавременијих међународних сазнања саставио стандардизоване тестове за проверу вештина и знања како бисмо проценили ниво знања ученика у Мађарској. Предухитрили смо PISA тестове и покренули програме за унапређење кључних компетенција. Ми нисмо били елитна школа, међутим, на мерењу компетенција на државном нивоу могли смо се такмичити са елитним школама. Нагомилало се огромно стручно знање које је 2012. године, упоредо са национализовањем школа и централизацијом јавног образовања, осуђено на смрт. Све слабији резултати провере компетенција и PISA тестова доказују да смо се вратили тамо одакле смо пошли.“ У међувремену се свет мењао, деца су се мењала и томе смо се морали прилагодити. Жолт Месарош вели да су до централизације 2012. године стручна слобода и самосталност донели велике резултате.

„Унутрашњи свет школских заједница је постао демократичнији. Наше васпитно тело је било веома свесно. Није се могло руководити на основу ауторитета, већ је требало убедити колеге – како својим стручним компетенцијама, тако и људским примером. Постале су доступне веома добре породице уџбеника које су се међусобно надметале, нпр. код издавача Мозаик, које су касније, нажалост, потиснуте са домаћег тржишта уџбеника. Порасла је улога родитељских заједница: могле су да се уплићу у ствари, али су и много помагале добрим идејама, радом, преузимањем обавеза.“

Дуго је био члан, а затим руководилац радне заједнице директора основних школа. „У Мађарској веома лоше користимо могућност међусобног учења. Када су ове заједнице формиране, могли смо да учимо од познатих директора великог формата. И ово се већином организовало одоздо: ми сами смо осећали где имамо проблем, ко би знао одговор из наших кругова. Када није било таквих, позвали смо стручњаке признате на државном нивоу. Самоуправа града Сегедина је дала сву помоћ за то. Финансирала је међународна студијска путовања, на хоризонту Европе смо имали прилике да лично видимо где се налази савремено јавно образовање. Након централизације су укинути материјални извори за тако нешто и у садашњем централизованом систему то не би ни могло истински да функционише. Добровољно смо одлучили 2018. године са господином директором Белом Галом (тадашњим директором Гимназије „Миклош Радноти“, руководиоцем радне заједнице средњошколских директора) да ћемо дати отказ – овим су укинуте обе радне заједнице директора.“

Као што је за време професионалне оријентације био упозорен: цењеност просветних радника заостаје за оним колико би се њихов добар рад исплатио друштву. Иако се није покајао због избора, таласање приходног и моралног признања болно је пратило његову каријеру.

„До средине двехиљадитих година у великој мери је смањен број часова и оптерећење деце. То је повлачило и смањење преоптерећености просветних радника. Раширила се нова методолошка култура. Расписани су многи конкурси и школе су могле самостално да апликују. Наставнички зборови су на основу својих програма могли да одговоре на изазове, могли су аутономно да формирају индивидуални профил. Зараде су се таласале. Деведесетих година су стално губиле вредност, 2002. године је следио велики раст који је до 2013. године инфлација поново појела. Тада је опет следила озбиљна повишица која није задржана. Од 2024. године зараде су поново боље – види се да опет расте интересовање за ову професију.“

Жолт Месарош сматра да је велика штета што материјално уважавање просветних радника и професионална и економска самосталност школа не иду заједно. Иако би они заједнички могли да донесу најважније: уважавање од стране друштва. „Ми смо се увек усредсређивали на најважније способности: на математичку логику, на разумевање и формулисање текста – али по могућности методама по мери личности. Централизовани системи се и без своје воље униформишу. Једнаке шансе се не могу остварити тако што се деци са веома различитим породичним приликама и способностима нуди исто. Истовремено је доста снажан притисак преоптерећености просветних радника – стални умор спречава креативност, за шта без аутономије једва има простора. Потиснуте су стручне и друштвене расправе. Деца су такође преоптерећена, толико много времена проводе у школи да нису мотивисана за самостално, истраживачко допунско учење. Када помислим на то, увек постављам питање: зашто морамо у Мађарској увек све изновa почињати?“

Жолту Месарошу је једино признање у вези са одласком у пензију била Награда Pro Urbe. А и то нешто говори: да је након више година био први просветни радник коме је град Сегедин доделио ту награду. „Без лажне скромности: увек сам осећао да смо успешни. Показао је то и резултат мерења компетенција, као и то што нисмо - и поред драматичног пада броја деце - ни једног тренутка имали проблема са уписивањем у школу. Школа у Улици Беке је увек била пријемна: на рубу центра града, на рубу Моравароша, деца долазе из веома различитих средина. Као ђаку, често је било много занимљивије дружити се са слабијим ученицима, често су били веома занимљиве личности, у многим стварима бољи од такозваних добрих ђака. Овде се захтева више посла од наставника и директора него у некој елитној школи. Нису ми недостајала одликовања, али по једна реч захвале, често. Ово одликовање од града Сегедина је сатисфакција. Уздиже ме. Не само мене, већ и колеге, нашу школу, јавно образовање.“ Каже се да иза многих успешних мушкараца стоји једна паметна и одана жена… „Тешко је то изговорити, али током 32 године до краја, моја супруга Аги надокнадила је нашој двојици синова то што је мени на првом месту била професија: што сам касно долазио кући, често радио и викендом и за време одмора. Дала је томе флексибилну, толерантну позадину. Ја то дуго нисам ни примећивао. Тек када су нам се родили унуци, закључио сам да сам ја викенд деда.“

Човек би помислио да ми је након свега било веома тешко напустити рад који је трајао цео живот, напустити школу, спремити се за нови живот. Али се то није „И сам сам се изненадио: када сам напустио школу, као да је пала ролетна. Руковођење школом је дошло у такве руке да им више није потребна моја сарадња. Тамо се формира млада генерација, исто као и на почетку мог функционисања. Надам се да ће поново имати удела у стручној слободи и обавези. Као свежем пензионеру, мени се поново отворио свет. И до сада смо посећивали изложбе, позориште, концерте - сада са суседима одлазим и на пецање. Обрађујемо башту, идемо на пливање. Настаје заједница, пријатељско друштво пензионера, са којима све више времена садржајно проводимо. Али оно што је најважније: ја сада могу да будем и радним даном деда мојој шесторици унука.“