„Недвосмислени доказ његове кривице је да је приликом мерења имао само 7 лота.“ Иако је био крупан, тежак човек, они који су га измерили ипак су га сматрали лаким, као једном од оптужених у суђењу вештицама. Нико се није сетио да и провери, да ли су мерачи тачно вагали, прихватили су крајњи резултат „божјом пресудом“.
Широм Европе су се водила суђења вештицама чији број жртава феминистички покрети процењују на милион и по, а историчари сматрају да их је било од 50 до 60 хиљада. Ово се темељило увек на механизмима стварања криваца у локалним заједницама. Људи су се суочавали са проблемима које нису разумели и нису знали да их објасне, односно желели су да утичу на њих. На пример: разболели су се, а бабица или врачара је покушала да их излечи. Један је оздравио, а други није. Зашто?
Зашто крава не даје више млека? Сигурно су је урекли. Ко је то учинио? Ко и како би могао да скине урок? Било је потребно да се рађају здрава новорођенчад, али је било потребе и за намерним побачајима. Како би се могло прорећи шта доноси будућност? Како би се могла створити киша?
У напредном свету су се развила „научна“ решења. Лоше ствари које се у животу десе јасно проузрокује ђаво. А то ради тако да људе приволи. Наводи их на негирање божјих истина, а за награду им даје чаробну моћ. Вештице, плаћенице ђавола, умеју да лете – јер људи тог времена би хтели да лете, али нису умели.
Црни сабат је осликан на бројним сликама: ђаво је увек у средишту. Кувају у котлу, жртвују новорођенчад, крвљу склапају уговоре. Лете. Ђаво удари печат на тело оних који се с њим удруже, по могућности на полни орган или поред њега. Обавезан елеменат је да вештице (жене) спавају са ђаволом. Према описима, ђаво има хладан полни орган, али и поред тога може да понуди веће уживање него мушкарци од крви и меса.
У западној Европи се, осим „науке“ демонологије, развило „право поступака“ суђења вештицама. Оптужени су могли да буду подвргнути изнуђивању признања мучењем. Ова процедура је у средњем веку поставила своја правила, а суштина је била да делинквенти што више признају, али да не умру од мучења, јер после званичне пресуде неће моћи да буду погубљени. За изнуђивање признања су доводили искусне џелате издалека. У то време на најбољем гласу је била професионална умешност џелата из Чешке и Италије.
Једно од основних правних дела: Praxis Criminalis нпр. по ставкама наводи питања шта и у ком редоследу треба питати оптуженог који се подвргава мучењу. На питања се најчешће могло одговорити са „да“ или „не“. Аутор правног дела је са задовољством констатовао да су описи демонологије сигурно добри, јер су током изнуђивања признања сви оптужени у исказу признали оно што је у питањима било написано.
Тако се то одвијало и 1728. године у Сегедину. Истини за вољу, у овим крајевима је писменост била мање раширена него на развијеном Западу, али су ипак основна дела – иако посредством – стигла и овамо. Пример је збирка проповеди Гергеља Вашархељија у библиотеци Фрањевачког самостана у Доњем граду, а у њој је проповед бр. 92. скоро реч по реч истоветна са констатацијама списа о суђењу вештицама. Из грађе списа се сазнаје да је током саслушања и овде постављен низ питања описан у Praxis Criminalis-у.
Наравно, у Сегедину су постојале и локалне особености. Град су 1686. године ослобођен од турске власти. Брзо је поново био насељен, али односи су били оптерећени политичким и етничким сукобима. Привремено му је одузет статус слободног краљевског града, а тиме и припадајуће право на суђење. Сточари у месту су се посвађали о праву на испашу. Становништво је било погођено и другим невољама: током пет година је била суша, а паланка – тадашњи центар града – чак два пута је изгорела у пожару. Све то је тражило објашњење и одговорне.
Део елите из места су били присталице Бечког двора, док су Мађари на страни независности и локални Срби желели самосталност. У ранијим, скромнијим суђењима вештицама није било смртне пресуде, а и мучење је спроведено аматерски: троје оптужених су током божје пресуде случајно задављени у Тиси.
За време великих суђења вештицама 1728. године судија је био Даниел Роша, присталица независности. Седео је у телу за пресуде, а на оптуженичкој клупи једна бабица, када је један од сведока у свом исказу узгред оптужио и судију. Испричао је да је његов познаник кројач шио одећу градском оцу. Међутим, Роша није платио за дугмад на одећи (вероватно од сребра). Роша је то образлагао тиме да је цело одело платио, није било речи о томе да се дугмад посебно наплаћују. А иначе је кројач стално јео и пио у његовом дворишту. Сведок је тврдио да је кројача на путу за Мако ухватио судија и одлетео с њим у ваздух, где су имали застрашујуће путовање. Даниел Роша је ово могао да учини због тога што је побратимљен са ђаволом.
Првобитно оптужена је такође саслушана о томе. Бабица против које је вођен процес, а која је према оптужби – осим што је лечила – тврдила да је судија такође исти ђаво као и она. После тога је судија премештен на оптуженичку страну и након стручног изнуђивања признања је и сам почео да се сећа да је за црни сабат љубио црног јарца.
У лето 1728. године, формално у три различита процеса, осуђено је на смрт тринаесторо људи и спаљени живи на обали Тисе.
Вест о овом догађају пронела се по тадашњој Европи. Данас би се рекло: имала је огроман медијски одјек. У западној Европи, где је до тада утихнуо прогон вештица, просвећена јавност се згражавала због варварства народа у Мађарској. Детаљно су „сажвакали“ појединости, а ствар је постала све нелагоднија Хабзбуршком двору, јер је и судија присталица независности погубљен као вештица.
Канцеларија је наредила истрагу. Бискуп Чанадски је још за време процеса покушао да спасе Данијела Рошу, али безуспешно. Истрага Канцеларије је касније утврдила да је поступак доказивања био неправилан. Процеси који су били у току обустављени су, међутим, истрага је застала код тачке око тога ко је одговоран за незаконите поступке и да ли појединци морају да одговарају.
Из списа тог времена се сазнаје да су за време истрага противници независних Сегединаца такође кренули у акцију. Поред докумената у којима су потврђивали своју истину, палатину који је руководио истрагом однели су „буренце рибе“. Не зна се да ли због тога, или због тога што је Рошино елиминисање у суштини било у интересу Хабзбурговаца, одговорности и одговорни нису утврђени. Ипак је ревност прогона вештица утихнула. Надаље су само три лица осуђена на живо спаљивање, а потом су прво престале строге пресуде, а касније и процеси.
