Локалноисторијска издања имају дугу традицију: поједина од њих покренута су још у деветнаестом веку, а генерације хроничара мањих и ширих средина скупљале су резултате својих истраживања у свескама и годишњацима. Део ових места, која су теме публикација, после Тријанонског уговора нашао се ван граница Мађарске; поједина издања била су забрањена, док су другима знатно сужене могућности деловања. Прекиди, гашења и поновна покретања били су чести и на територији данашње Мађарске, нарочито у време ратова и суштинских политичких промена.
Коме су намењени текстови о завичајној историји? Пре свега, становницима самих места и региона. Затим наставницима и ученицима, јер таква знања јачају локални идентитет и осећај припадности завичају. Користе их и етнолози и историчари као поуздане основне изворе за обимнија истраживања. У идеалном случају, знају за њих и употребљавају их политичари и доносиоци одлука. У поједностављеној форми могу бити занимљиви и туристима који обилазе неко место. „Документујемо садашњост да би будућност имала прошлост“ — подсетио је на конференцији Ласло Коренчи, председник Удружења мађарских локалноисторијских истраживача у Војводини.
Истакнуто је да ни данас није познато колико се локалноисторијских издања годишње издаје у Мађарској. Један део излази искључиво у штампаној форми, али све је чешћа комбинација штампаног и интернет издања. Финансијски притисак, међутим, све више гура издаваче ка укидању штампаних верзија: папир, штампа, а нарочито дистрибуција постали су веома скупи. Едит Хортине Бато, уредница часописа „Редемптио“, навела је да их један примерак издања кошта шест стотина форинти, али поштанска достава читаоцу износи чак осамсто петнаест форинти. Зато, где год је могуће, часопис дистрибуирају бесплатно, уз помоћ волонтера.
Има и уредника који одлучно тврде да њихово издање, док су они живи, неће прећи само на интернет. „Ко зна шта ће бити са серверима на којима се данас чувају подаци? Облак може да нестане за неколико деценија — али штампана књига преживљава вековима“, наводе они. Наравно, под условом да им историјске околности иду на руку. Ласло Коренчи је подсетио да је у Војводини после Другог светског рата огроман део завичајних истраживања, биографија, породичних историја и етнолошких записа — које су некада сакупљали историчари аматери, лекари, инжењери и учитељи — завршио у отпаду, као „сувишан папир“, у акцијама сакупљања старе хартије.
Како је рекао Иштван Колега-Таршој, уредник „Часописа за породичну историју“, локалноисторијске радове пишу хуманисти, али би требало да их издају економисти. Данас су веома популарна родословна истраживања, људи су спремни да улажу у њих. За друга издања важно је пронаћи и искористити доступне конкурсe и програмe подршке. На неким местима помажу општине или регионална удружења локалних самоуправа. „Веспремски преглед“ тренутно се ослања на стабилну подршку надбискупијског архива. Други издавачи прикупљају претплатнике и њихова имена наводе у самим публикацијама. Учесници конференције добили су и трећи том „Историје Кишкунхалаша“ — обимно и детаљно дело које је настало уз финансијску подршку Градске самоуправе.
Закључак учесника био је јасан: није срамота промовисати сопствени рад. Млади данас ретко читају штампана издања — желели ми то или не, до њих се може стићи само преко интернета, а до најмлађих пре свега преко друштвене мреже TikTok. Понекад је довољан и привлачнији, маштовитији наслов. Едит Хортине Бато је испричала да се књига о народним јелима из Јасшагa под насловом „Народна јела из Јасшага“ продавала веома тешко. Међутим, када је ново издање добило наслов „Ћурка у поњави, кокош без ногу, бакарна погача“, иста та књига продавала се — како је рекла — као алва.
