Прадеда, прабаба, деда и баба Иштвана Вегше су живели у Кунфехерто. У детињству је сваке године долазио на свињокољ. Данас се највише сећа тога да је „било хладно и да се много јело“. Радо долази да предаје, сваке године од богате традиције свињокоља ставља нешто друго у први план. Ове године је кренуо право од старог века: по митологији је свиња животиња која делимично доноси срећу, али је и симбол раскалашности и плодности.
Богати су имали много чега другог за јело, a свиња је била „благослов сиромашних“, с једне стране због тога што је њено држање и храњење доста једноставно, а с друге стране може да покрије целогодишњу потребу људи за месом и машћу. Ово је велика вредност и радост, због тога се настојало да га увек прославе на достојан начин. У 19. веку је било тро- и четвородневних, чак и целонедељних свињских даћа које су биле равне са мањом свадбом. Породице су биле велике, фамилија многобројна, углавном истовремено се клало и више свиња.
Раније су се у Мађарској гајиле две врсте свиња већ од времена освајања домовине: бакоњска и салонтаи. У првој половини 19. века палатин Јосип, заменик краља који је имао узорно газдинство у месту Кишјене, од српског кнеза Милоша (који је данас у иностранству углавном познат по минералној води Књаз Милош), довезао је шумадијску врсту свиња за укрштање. Настала је веома успешна мађарска врста, мангулица која се брзином вихора раширила и дуже од једног века, све до 1960-их година, била најраспрострањенија врста у земљи.
Историчар је изнео да је - по крајевима, евентуално насељеним местима - постојао различити систем од када до када сме да се коље свиња. Негде су почели већ од почетка новембра, на другим местима је било дозвољено од дана Светог Андрије (30. новембра). Припреме су биле веома важне, понекад су изискивале исто толико времена као сам свињокољ. Само клање и обрада нису забава, већ тежак посао. На пример, у Немешнадудвару се због тога није клало за викенд – јер је то било време одмора. Пре сто педесет година у Кишкунхалашу је, према описима, свињска даћа трајала недељу дана – до почетка 1900-их година је то скраћено на три дана.
У Немешнадудвару је жртва из обора извучена хватаљком за нос, у Гари и Харти су је тројица мушкараца повлачила и потезала. У Хајошу су на место убода стављали шапурику, а у Мезеберењу су повезали канапом да крв не цури у корито за шурење. Данас се већ због прописа Европске уније животиња мора омамити пре него што је закољу – ово је имало и неке претходне догађаје за време Ракошија, када је свињокољ био условљен дозволом, а њу су добили само они који су испунили квоту за обавезан откуп рода. Морало се урадити тако да животиња не вришти – спретно ударити по глави још унутра у обору.
Свињу су заклали увек јаки, искусни мушкарци – Иштван Вегше није наишао ни на један запис о жени која би клала свињу. Док је захватање крви био женски посао, као и спремање крви, перкелта од џигерице и циганског печења. Мушкарци су комадали месо, они су увек и пунили кобасице. За ручак се кувала свежа чорба од кареа, а након черечења свиње вадило се сало за салчиће. Увече, када су завршени најважнији послови око свиње, почело је опуштање. Очуване су и неке народне песме о свињокољу из Халаша. Певало се уз цитру или тамбурице. Скоро у свакој породици је било неког ко је знао да свира на цитри, док су боље стојеће породице унајмљивале тамбурашки оркестар.
Иштван Вегше је на Свињској даћи Кунфехер иницирао и мали квиз. Упитао је да ли од данашње публике неко зна шта је отрежњење свињокољача. Или френте? Или панакука? А шта је лашка од кромпира? Ово су колачи за свињокољ, неки су филовани хурком, кобасицама, а неки пекмезом. Свиња се најчешће коље уочи Божића за Светог Тому (21. децембра). Окуску за рођаке и суседе су тада звали анђеоске кобасице или хурке, у Мезехеђешу анђеоске хурке.
Свињска даћа Кунфехер – и данашњи дани свињокољача уопште – није породични догађај, већ локална манифестација. У којој мери то значи нешто друго од традиционалног свињокоља? Иштван Вегше подсећа да је Кунфехерто 1952. године добио статус самосталне општине, а традиција потиче из околних салаша – Фехерто, Физеш и Саркаш. Сећа се да су на почетку многи гледали како се коље свиња, док је касније било све мање знатижељних људи. Данас је све јасније да су људи заиста заинтересовани за програме и специјалитете који се служе током три оброка: пржена крв са луком, чорба од кареа, као и хурке и кобасице.
