Предавање под насловом „Празнична трпеза у скорој и давној прошлости“ о историји и симболици божићних обичаја у исхрани одржала је историчарка културе Ноеми Шали у Омладинском дому у Сегедину. Причу је започела податком да су, према нашем рачунању времена, 25. децембра 343. године, на иницијативу папе Јулијана I, сиријски хришћани одржали молитву – уз образложење да је тог дана рођен Исус Христос. Не постоје поуздани подаци о томе да ли су се тада заиста тако сећали Христовог рођења или су свесно одредили датум у време зимског солстиција, који су бројне културе већ одавно славиле као рођендан бога Сунца.
У Риму је у 5. веку Исусово рођење већ постало државни празник – хришћани пуританци су постигли да тог дана буду забрањене гладијаторске игре. Ипак, све до 19. века постоји веома мало поузданих записа о томе како је, осим молитве, изгледао празнични период који је трајао више недеља. Извесно је да се релативно рано обликовао припремни период – Адвент, што значи ишчекивање доласка. Он је подразумевао различите облике поста: средом и петком јело се мало или нимало, суботом је било обавезно суздржавање од меса. Забрањивани су балови и свадбе.
Двадесет четврти децембар – за разлику од данашњих обичаја – није био сам празник, већ његова вигилија, односно уочи празника. У Пешчари међуречја Дунава и Тисе називали су га и Божићни пост. До поподнева тог дана одрасли су се у потпуности суздржавали од хране, а ни деца нису смела да једу месо или мрсну храну. Резанце или бобаљке с маком је било дозвољено прво јести – мак, са својим бројним ситним зрнима, симболизовао је изобиље и плодност. За бадњовечерњом трпезом сваки члан породице појео је чен белог лука и/или језгро ораха. Негде се то чинило само као заштита од зубобоље, али је већина веровала да се тиме у новој години могу спречити болести.
Породично јединство симболизовала је јабука исечена на кришке. Домаћин је једну лепу, здраву јабуку исекао на онолико делова колико је људи седело за столом, и свако би појео по једну кришку, што је требало да обезбеди здравље и лепоту. И животиње су се сматрале делом породице: у корпу су им стављали сено, кукуруз, понегде и лист першуна, а та корпа се на Бадње вече држала испод стола. Ако би је неко – чак и случајно – преврнуо, веровало се да ће умрети у наредној години.
Риба, орах и бели лук били су обавезни и на селу и у граду. Риба је, према неким тумачењима, симболизовала самог Бога: у време прогона хришћана верници су цртали рибу на вратима, како би прогнани истоверници знали где могу да затраже уточиште. Према другим тумачењима, риба са много крљушти једноставно је представљала изобиље, као што је то чинило и сочиво.
У сваком времену и у свакој породици кувало се оно што је било доступно – оно што је успевало у месту и што је било доступно и током зиме. Остатке хране такође су користили: мало би их освежили, помешали са другим јелима и поново изнели на сто. Негде се јела чорба од пасуља са сувим шљивама, у богатијим кућама супа од коштане сржи или печени петао. Ипак, дуго је важило правило да се са правим посластицама мора сачекати поноћна миса, и да тек после рођења малог Исуса може почети права гозба.
