Тако су настале књиге близанци: сећања под насловом „Изгребани слајдови, односно Два камичка“ близаначког пара Јожефа и Отоа Балаија рођених 1954. године. Ових дана је одржан већ други веома успешан сусрет писаца и читалаца. Испоставило се да се многи сећају тих времена, краја 1950-их и почетка 1960-их година – када су близанци стасали. Требало је да одрастају у месту Шандорфалва надомак Сегедина, пошто је за време брачног путовања њихов отац избачен с посла јер није хтео као општински службеник да чисти таване, кров над главом су пронашли у железничком службеном стану код деде и бабе по мајци у Нађкерешу.
Будући да су родитељи од јутра до мрака радили, дечаци су скоро цео дан проводили са дедом и бабом. Живели су још у свету бајки, мислили су да се коњ натприродне моћи Краљевића Марка храни жаром из корита иза рупичастог моста. У шуми у Кишпешту има много ждребади – тврдио је деда и када је једном путовао у Пешту, обећао им је да ће донети једно. Нестрпљиво су га очекивали да се врати кући, али када је сишао с воза, узалуд су тражили ждребе. Ушло је у воз с њим – причао је деда, међутим, када је видело да му је мајка остала доле, искочило је и вратило се. Као доказ извадио је истрошени канап: ово му је био улар, али када је скочило из воза, улар се покидао и остао у дединој руци.
Можда је било десетак аутомобила у Нађкерешу, када их је 1959. године један познаник одвезао у Лајошмиже код деде по оцу. Већ недељу дана пре великог путовања су били узбуђени, замишљали су какав ће бити осећај. Док су се клацкали на узаном макадаму, уплашено су чучали позади. Али када су стигли, нису ни ушли у кућу са одраслима, већ су се преместили напред на место возача, држали су волан, мазили мењач, гледали кроз прашњав ветробран. Заувек су запамтили прву вожњу аутомобилом.
Карактеристичне ситуације и предмети тог периода се откривају у кратким фрагментима као у лексикону. У кући није било текуће воде – доносила се у кантама са улице. Умивало се штедљиво у лавору. Понекад се могло прошуњати у свлачионицу Предузећа за снабдевање струје Јужног Алфелда (где је отац радио) да се истушира. Увече је пола улице гледало телевизију у поменутом предузећу јер је само тамо постојао телевизор.
Деда је повремено одлазио у купатило с кадама, јер је то постојало, и то се сматрало фином грађанском забавом. Увек је повео неког дечака, али увек само једног. Прање веша је у то време био озбиљан подухват – морало се доносити много воде, рендати сапун за прање, сагињати се изнад корита на хокли подигнутој на циглама. Баку је то много умарало, али је ипак била мало тужна када се годинама после у кућу уселила веш машина са бубњем за окретање.
И како је било када је деда одлазио код зубара Велшински који је бушилицу за зубе окретао ногом. И тамо је одвео једног од близанаца, а у повратку кући купио му је напитак бамби који је – не зна се зашто – продавао крупар Тот. И онда прва кока-кола! То им је отац донео из Будимпеште. Једну боцу и чаробни напитак од два децилитара поделили су у чашама за ликер како би сви добили.
У делу чији је наслов Моје успомене од филера по ставкама набраја колико је шта коштало. У тим годинама у Мађарској су скоро сви имали исту судбину. Разлика између плата је била од 50 до 100 форинти. Цене нису расле – толико да је, на пример, у лимену тепсију фабрички била утиснута цена. Кутија кратких шибица је коштала 30 филера, дужих 40 филера. Килограм хлеба је коштао 3.60 форинти. Лизалица са петлом је била једна форинта. Кутија паштета од свињске џигерице 3.60 форинти. Породица са две плате је могла да економише са око 3000 форинти месечно. Отац близанаца Балаи је за кола скупљао уштеђевину у чарапама – од 25.000 форинти су успели да купе од познаника половни трабант 500. Јожеф је у петом разреду изабрао себи један бицикл матра – истрајно је скупљао чак и школске штедне маркице и готов новац – и тек је у осмом разреду успео да га купи, али цена је још увек била иста.
Када је био у пубертету, одлазили су у Сегедин на „југо“ пијацу, углавном су хтели да купе фармерке. Сан им се остварио, и данас памте да је назив марке био Super Rifle и кројач их је подесио према њиховој мери и тада модерном трапезастом кроју.
Одлучујући преокрет у његовом животу је уследио када је као шеснаестогодишњак у поштанско сандуче листа Nagykőrösi Híradó/Нађкерешки дневник убацио један текст чија је форма највише личила на цртицу, који је након неколико дана објављен. Локални мутант жупанијског листа су тада сви читали. А за чланак је плаћен и хонорар – више него што је било потребно да се напуни резервоар мотора панонија његовог оца. После је радио код Petőfi Népе/Петефијев Народ где је доспео до заменика главног уредника. Радио је у листу Világgazdaság /Светска привреда, а након тога је више година био дописник Гласа Америке из Мађарске.
Навикао се на јавност, али упркос томе се изненадио: не само што је друге интересовала прошлост, њихова прошлост, већ су се читаоци сетили нових и нових детаља, што је поново инспирисало ауторе. Појавили су се и представили људи од крви и меса, којих се због нечег најпре сећао са су имали кућу на лакат. У Јожефовој књизи је 47 прича, док је на фејсбуку објавио више од 90.
Тај свет је био сиромашан, без комфора – тако то видимо осврћући се назад. Али барем су људски односи били присни, зар не, питамо. „Да“ – говори Јожеф Балаи. „Нама су деда и баба били све. Гледао сам америчке филмове у којима људи једни другима говоре сто пута: Волим те. Они нама можда ни једанпут нису рекли да нас воле. Само су нам причали, учили нас, кували нам добра јела. Пазили нас.“
