Била је то сцена за видео–запис: један лепооки дечак од 6–7 година, већ на самом отварању, пре свих је потрчао до најближег стола и нестрпљиво почео да листа нове свеске стрипа. Многи су дошли у сегединску библиотеку Шомођи на 17. фестивал стрипа. Иза будимпештанског, ово је највећи сусрет стрипа у Мађарској. А чак је занимљивији од будимпештанског: овде, уз велико интересовање публике, аутори и стручњаци одржавају бројна предавања, а љубитељи овог жанра много разговарају и размењују искуства. Постоји књига у којој читалац на основу написаног текста замишља јунаке и места радње, постоји филм у којем се све може видети – али шта је добро у стрипу који приказује само по један замрзнути тренутак приче, уз кратак текст уписан у облачиће? Према речима једног од организатора изложбе, критичара стрипа и публицисте Золтана Адама Сабоа, стрип представља веома јединствену мешавину текста и слике. У детињству је посебно важно то што олакшава читање.

Стрип има своја ограничења, али и своје посебне изражајне могућности: он даје сасвим јединствен спој речи и слике – објашњава Золтан Адам Сабо. Роман описује, док стрип приказује причу. У роману, на пример, приликом описивања неког пејзажа, аутор детаљно води машту читаоца. Стрип сужава и фокусира призоре, али њиховим истицањем истовремено и допуњује садржај. У крајњој линији, ипак много тога препушта читаоцу, који сам одлучује колико ће се задржати на појединој страни и колико ће се удубити у детаље. Није реткост да неко најпре само прелети причу, па јој се потом врати. Јапански стрипови, манге, динамични су и брзи, док су класични европски стрипови детаљно разрађени и богати детаљима. Омогућавају да се читалац уживи и у потпуности замисли причу. Золтан Адам Сабо се присећа да је у детињству безброј пута читао поједине стрипове. Делом зато што их је јако волео и сваки пут откривао нове детаље – али и због што тада нису имали много новца да стално купују нове, а и домаћа понуда је била скромна. Посебан мађарски стрип заправо не постојји. Сувише је мало тржиште да би се такав правац развио. Мало је оних који могу да живе искључиво од цртања стрипова. Углавном раде у сродним професијама – као графичари, у рекламним агенцијама – а стрипом се баве из хобија. И Сабо углавном зарађује као архитекта, али се много бави стручним питањима везаним за стрип и пише критике стрипа. Како каже, мало тржиште не може да издржи скупе издавачке структуре, па аутори најчешће сами брину о својим делима, те уредничка контрола често изостаје.

Један од истакнутих догађаја овогодишњег фестивала била је промоција књиге најпознатијег сегединског аутора Роланда Пилца. Он већ 25 година гради свог јунака, Калибер Џоа – неспретног, добронамерног заменика шерифа који у окружењу познатом из вестерн филмова често постаје херој у духовитим и помало хаотичним околностима. Међу стриповима који су често излазили у свескама или танким издањима, прави „тешкаши” су велики, тврдо укоричени, колор формати – каква је и импресивна, књига Калибер Џо од почетака до судњег дана на 400 страна. У свом излагању Роланд Пилц је навео да су за штампарске трошкове, који су износили око пет милиона форинти, више од два милиона сакупили фанови. Ипак, цена једног примерка изашла је 13.500 форинти; када би се књига пласирала преко књижарских ланаца, трговци би узели половину износа. Постоји и енглеско издање, а аутор жели да с њим уђе на америчко тржиште стрипова. Већ има одређене контакте, јер као графички дизајнер ради на бојењу америчких стрипова. Наговестио је да тај посао угрожава вештачка интелигенција, која данас за 10 минута генерише такво бојење на каквом је он последњи пут радио 40 дана. Амерички издавач којем је послао своју књигу одговорио је да не прихватају стрипове за објављивање од страних аутора – осим ако нису еротског садржаја.