Његови родитељи су били произвођачи паприке у Доњем граду. У то време је у сељачким породицама још рађано много деце. Многа од њих су и умрла, а ни преживелима није било лако да нађу своје место под Сунцем. Деда Шандора Балинта је најпре био свињар у месту Сентмихаљ, а после арендаш у Бачким Виноградима. Узгој зачинске паприке је представљао огроман корак напред: на мањој парцели су се могла створити средства потребна за егзистенцију. Захваљујући технолошком напретку – цепању паприке, проширило се тржиште зачинске паприке: прерађевина очишћена од коштица и срца је ушла у кухињу грађанских породица.
Од седморо браће и сестара једино је мајка била писмена, али је и она „читала само подебљи молитвеник“. Млади Шандор је читао све што му је доспело у руке. Оштрим оком је посматрао свет око себе. Тада је још по свадбама свирао на кожним гајдама познати воденичар Игнац Чонка Букоса Танач. Шандорева бака је чувала освештане свеће, и она их је палила, када се приближавала велика олуја. За Велику госпојину су више пута одлазили у проштење у Мариарадну.
Родитељи су га уписали у реалку, а потом у пијаристичку гимназију. Многи су му мајку опомињали: немој да га васпитаваш за господина! Ако изађе из света сељака, одрећи ће вас се, стидеће се свега у чему је одрастао. Међутим, на то никакви знаци нису указивали. Млади Шандор Балинт је уместо неписмених мајки и супруга радо писао писма војницима који су се борили у Великом рату, кубикашима који су радили далеко од породице.
Након Тријанонског споразума, у Сегедин му је на ноге дошао Универзитет наука „Фрањо Јосип“ из Клужа. Шандор Шољмоши је основао Катедру за етнографију у Сегедину, тамо је први пут постао студент, након тога приправник без плате, на крају ванредни професор универзитета. Следио је Анраша Дугонића и Лајоша Калмања који су раније записивали живот народа у Сегедину. На њега је имао велики утицај Бела Барток који је сакупљао благо народних песама тих простора, али је успоставио и контакт са Уметничким колегијумом сегединске омладине са Миклошем Раднотијем и Ђулом Ортутаијем. Овом потоњем је скривао жену јеврејског порекла у злим временима.
Шандор Балинт је рођен након велике поплаве у сегединском свету у модернизацији, који је још по свим детаљима чувао ранији живот настао након одласка турских освајача. Основно својство тога био је међусобни утицај суживота разних народа и вера, веровања, обичаја. У тадашњем свету вера није била доживљавање трансцендентеције, већ део свакодневног живота која га и обликује. Позивање у помоћ Бога у свим стварима живота.
Након Другог светског рата, у тесним годинама демократског политичког система, Шандор Балинт је био посланик у Парламенту Демократске народне странке. Међутим, већ у периоду од 1951-1956. године постао је политички прогоњеник коме је и извођење наставе било забрањено, јер су код њега на „Катедри пронашли листове са Запада“. У комунистичко време клан Комочин који је владао Сегедином имао је личну антипатију према њему. Његово огромно знање, веродостојно представљање света народних обичаја и размишљања, оспорило је пропаганду о стварању „социјалистичког типа човека“.
Дела су била написана, али су својевремено била позната само ужем кругу. Принудно су га пензионисали, иако би могао још да ствара када га је у 76-ој години у Будимпешти случајно ударио ауто. Великане Сегедина обично полажу на одар код улаза у Музеј „Ференц Мора“ – његовој породици и поштоваоцима ни ово није било дозвољено. Ипак, поштовање будућих покољења може да надокнађује – део његових дела је доступан на интернету. За пружање помоћи Ортутаијевој супрузи, Институт Јад Вашем му је доделио титулу Праведника. Године 2005. је поднета иницијатива за његову беатификацију, а напредовање поступка у Ватикану даје наду.
