Ово питање интересује многе, посебно откад је Илон Маск, амерички тех-гуру изјавио да до 2050. године милион људи желе да се одселе на Марс. Човечанству је стара жеља да освоји и друге планете, али и стара фобија да - ако се у једном нуклеарном рату упропасти Земља - где би могао да побегне мали број преживелих. У сегединској Агори „Сент-Ђерђи Алберт“ карте су се продавале за шест хиљада форинти, али је велика сала ипак била дупке пуна на предавању о поменутим питањима др Ласла Киша, академика, астронома родом из Суботице. Уз то није реч о једном предавању, већ о серијалу од шест предавања којим академик обилази земљу.
Посматрали смо уз његову помоћ неколико места: које дестинације долазе у обзир када човечанство размишља о напуштању Земље. Чини се убедљивим да вреди размишљати о планетама нашег Сунчевог система и о њиховим појединим сателитима – други најближи сунчев систем је недостижно далеко одавде, барем према нашим садашњим сазнањима. Наше Сунце има свега осам планета. Некад било девет, али Плутон је занемарен, јер се испоставило да је веома мали, а таквих малих планета има на десетине. А гледајући раздаљину од Сунца, као и целину простора, наш Сунчев систем је доста празан.
Они који желе стручне и прецизне информације, могу да одгледају предавања Ласла Киша на јутјуб каналу на линку: https://www.youtube.com/@Kiss.Laszlo.csillagasz. Ми ћемо само да се осврнемо на неколико мисли са предавања – с тим да је свет небеских тела хладан и застрашујући, истовремено и страшно занимљив. О појединцима који желе тек тако да се одселе са Земље, имамо оскудно знање. Оно што знамо, потиче са свемирских сонди од којих би човечанство могло да пусти у свемир много више и са одређенијим циљевима.
У нашем Сунчевом систему се налазе четири стеновите планете - Меркур, Венера, Земља и Марс - а даље четири велике планете од гаса и леда – Јупитер, Сатурн, Нептун и Уран. Тим редоследом, на Меркур не вреди отићи, јер би већ само слетање било тешко имајући у виду каквом брзином се креће и окреће се око Сунца. На његовој површини су кратери, као на Месецу, у унутрашњости има много метала, постоји магнетно поље, али нема сталну атмосферу. Температура се мења од 187 до 427 степени.
На Венери је атмосферски притисак деведесетдвоструки од земаљске вредности. Слој облака садржи сумпорну киселину која ствара ефекат стаклене баште, на површини је паклена врућина. Неподношљиво је, не вреди селити се тамо. О понуди средине на Марсу смо већ у уводу говорили. Јупитер је гасна планета, највећа у нашем Сунчевом систему, његова маса је два и по пута већа од укупне масе свих осталих планета. Тамо не бисмо могли да крочимо на тврдо тло. На једном од његових сателита, на Иону, непрестанe су вулканске ерупције. Посебно је застрашујуће колико су јаки ветрови на неким гасним планетама: на Сатурну је 1800 километара на сат, а на Нептуну може да достигне чак и 2000 километара на сат.
Низ занимљивости се може рећи о тим планетама, о многобројним сателитима који се окрећу око нас, али ничим не може да се упореди оно што осећамо на Земљи за време Духова када нас благи ветар и сунчеви зраци милују и удишемо ваздух пун кисеоника. Није тешко поверовати у оно што је ранији председник Барак Обама рекао: чак и после једног нуклеарног рата би Земља била најбоље место за живот, јер би овде и тада било ваздуха.
Пред крај предавања, др Ласло Киш је показао један снимак: када свемирска сонда Војажер пре него што напусти Сунчев систем, још једном враћа поглед. На слици се веома далеко види једна малена плава тачка. Малена плава планета је наша веома крхка Земља, где се развио живот, док је човечанство нарасло, чак и за себе опасну сразмеру. Чувајмо је, јер шта год да се каже, друге овакве нема!
