Из дугачког предавања у којем је коришћено низ нових појмова и објашњења, чија је тема била да ли данашња школа припрема данашњу децу за оно што је потребно у будућности – можемо истаћи само неколико основних тврдњи. Полазна тачка је - да је свет невероватно убрзан. У 21. веку човечанство остварује развој који отприлике одговара развоју двадесет хиљада ранијих година. Не постоји начин да се ово успори. Свет не можемо променити, већ само можемо да му се прилагођавамо.
Деци је овај свет у којем су рођени и који су упознали природан. Давно је тај свет био исти онакав какав су упознали њихови родитељи или бабе и деде. Знање и искуство старих су представљали вредност јер су се могли користити и у свету деце. Ово је престало. Не само што се свет родитеља и деце разликује, већ се разликује и између браће и сестара, уколико је разлика у годинама међу њима мало већа: упознају другачији свет.
Многима веома смета темпо промена: оно што је још јуче важило, данас више није тако, и оно што је данас важно, јуче још није ни постојало. Ева Ђармати је цитирала један дијалог: типично „дете данашњице“ је родитељима рекло: „Нисам ја хиперактиван, већ сте ви спори!“
У данашњој школи је добар ђак онај који нагомила све више знања у мозгу, не размишља критички, не оспорава веродостојност сазнања. Само што се у свету који је већ почео, човек сусреће са бескрајном количином информација и сам мора да одлучи шта је од тога важеће, а шта није. Не мора да зна одговоре на све, јер можда научен одговор више не важи, већ за веома кратко време мора да нађе (исправан) одговор.
Изгледа да вештачка интелигенција управо потцењује ђака којег у данашњој школи сматрају добрим учеником. Школа не треба деци да да знање, већ да их научи способности за доношење одлука. Како ствари стоје, данашња деца школског узраста ће релативно дуго живети. Не постоји материјално знање које би толико дуго важило. Неће постојати радна места на којима би се могло радити доживотно. Данашњи млади неће радити на послу, већ на пројектима у тимовима променљивог састава.
Оно што ће бити битно за сналажење у бескрајној гомили информација јесте управљање временом које није бесконачно. Увек је била важна, а постаће све важнија комуникација и сарадња са другим људима и – сада већ и са машинама. Биће потребно тродимензионално критичко размишљање у алгоритмима. Не решавање задатака, већ проблема. Наиме, у убрзаном времену се устаљују кризе, а нестају мирни периоди.
Да ли се то може „поднети разумом“? У историји човечанства је већ било неуропсихичких промена, преображај мозга ради прилагођавања, изазван начином живота и културних утицаја. На пример, када су номади, скупљачи, а потом пољопривредници спор начин живота у природи у већини заменили шематизованим животом индустријске производње стиснуте у велеградове.
Међутим, постоји нешто што се мења тако да суштина остаје иста. У том убрзаном свету интеракције машина и човека такође може да се одраста, као што су деца расла заједно са светом који им је био дат: експериментисањем, испробавањем и улогама. У више аспекта онако како видео-игре воде размишљање деце у решавању проблема. Постоје нивои, припадајуће награде, могућности напредовања.
Скоро се све мења, али једна ствар остаје: највиши облик решавања проблема јесте креативност: створити нешто што још никада није постојало, ускладити ствари које изгледају неспојиво, решавати конфликте. За сада је толико извесно, што може да буде и умирујуће: да машинско размишљање није креативно, јер ни једна машина нема емоције и емпатију.
