„У свету је од Стварања или Великог праска све изумљено. Проналазити нешто нам значи повезати две већ постојеће ствари које до сада нису биле повезане!“ – тврди електроинжењер Јене Бори. Он са задовољством посматра како деца и млади испробавају чудесне бицикле које је он направио. Некима се педале окрећу у супротном правцу да би се напредовало. На тандему бициклисти седе један наспрам другог или леђима окренути, возе у супротном правцу, а бицикл ипак иде у истом смеру. Има волана који, када се окрећу ка десној страни, бицикл крене улево. Једним другим бициклом се управља задњим точком, а трећи се пак једва вози јер су му точкови ексцентрични. „Стављено је ту мало механике, мало психологије, мало се завари, а има доста и неке креативности“ – каже Јене Бори. „У детињству нам је мозак чврсто усмерен како се вози бицикл, иако може и другачије. И мени је требало три недеље док нисам научио да возим сопствени бицикл.“ Често му постављају питање: чему све ово уопште служи? „Кажем, ничему. Исто што и скејт-даска, ни она ничему не служи, осим што се добро забављамо с њом.“ Руководилац Клуба аматера бициклиста из Кишкунфелеђхазе Бела Саболч Шимон се са породицом преселио из Будимпеште у ову варош. У главном граду су оставили каријеру интелектуалаца да би овде отворили радњу бицикала и организовали заједницу бициклиста. Ковид је уназадио групну вожњу бициклима, чинило се да је опасно удисати ваздух који су други издисали. Сада је покрет поново у успону, организују удружење, у сарадњи са локалним Туринфом израђују бициклистичке руте заједно са мапом и описом. Није им лако, овде ја мало бициклистичких стаза, а на јавном путу је опасно возити. Није небитно докле смеју да се одвозе са малом децом, а заједница управо служи томе да заједнички постављају оквире локалног живота бициклиста.

Овде су отворене и две радње за продају електричних бицикала. Власник једне – Лајош Норберт – радује се што је на Фестивалу добио могућност да представи понуду. Многим старијим људима би било од помоћи да имају бицикл са електричним погоном, али се о томе мало зна, а овде може и да се проба. Е-бицикли би били корисни и привлачни, међутим, имајући у виду зараде у Кишкунфелеђхази, а поготово пензије, они су веома скупи. Цене почињу од шестсто педесет хиљада форинти, а граница је звездано небо. Али корак по корак се и ово шири, као уосталом и све корисне и добре ствари. Најспектакуларнији моменат Фестивала пива и бицикала у Кишкунфелеђази била је парада бициклиста од железничке станице до Градске куће, где је возило мноштво људи на разним бициклима, од velocipeda до chopperа и cruiserа познатих из америчких филмова и луцкастих бицикала Јенеа Бориа које није једноставно ни возити. Главни организатор Арпад Оноди је рекао да је овим скренута пажња на то колико је занимљив и шарен свет бицикала и бициклиста.

На паради се главни организатор сам возио на петоточкашу који je симболизовао пет олимпијских кругова чије све точкове покрећу педале. То је 2004. године био први бајс који је изазвао чуђење. Он памти као велики доживљај да је позван и у Војводину, у Сенту, где је с тим петоточкашем имао велики успех. Управо сада жели да га усавршава. „На Карневалу цвећа у Дебрецину ми је један човек добацио: 'ако ставите петоточкаш на главу, и онда може да се вози?' Дао ми је добру идеју. Тако још не може, али ускоро ћу и то решити. Концепција већ постоји, али мора мало да се доради.“