За време ратова нико не мари ни за природне, ни за грађене вредности средине. За време усиљеног санирања, природне вредности такође нису на првом месту, али пре или после дође време када доносиоци одлука постану свесни да је одрживи развој могућ само у хармонији са природном средином. У Мађарској је за то економска и политичка ситуација постала погодна почетком 1970-их година, када су редом оснивани национални паркови, међу њима 1. јануара 1975. године и Национални парк Кишкуншага са седиштем у Кечкемету са задатком да процени и сачува подручја, еко-системе, биљне и животињске врсте у Међуречју Дунава и Тисе вредне заштићивању.
До 1920-их година равницу која се простирала између Дунава и Тисе звали су Између две воде коју паралелно са ове две реке дели један низак, у односу на ниво река од 30 до 80 метара висок гребен, Гребен међуречја Дунава и Тисе. „Висораван“ која се скоро и не види, истовремено је вододелница између две реке. Значајан део подручја између две реке данас се налази на територији Србије. Све више се проширује сарадња између заштитара природе две земље, наиме, клима и предео су повезани, предузећа и људи су вештачки подељени границом.
Много сунца, али мало падавина – карактерише климу овог подручја. Годишње падне свега 500 до 580 милиметара падавина, а и то у екстремној просторној и временској подели. Ове атмосферске падавине нису довољне да врате одливање и пад подземних вода. На површини нема више отворених текућих вода, речица и потока, на њиховом месту су углавном изграђени канали за одвођење унутрашњих вода. Оне су прилично ретке, али могу да проузрокују велике штете: поред недостатка финансијских извора, страх од тих водолежа објашњење је зашто се на подручју које све више постаје пустиња, не чини више у интересу задржавања воде.
Овако се протеклих деценија исушило више мањих језера и места која су била привремено под водом. Само су највеће водене површине – Бело језеро, Лудошко језеро и Палићко језеро – остале релативно нетакнуте: језера су сачувала, чак у више случајева и вратила свој разноврстан живи свет. На другим местима се, пак, због недостатка локалног стварања водене паре, повећава атмосферска суша и смањује принос аутохтоних корисних биљака.
Стручњаци за заштиту природе у националним парковима не могу да постигну добијање довољних средстава за заустављање или враћање ових процеса. Оно што још постоји и што је протеклих година мапирано и стављено под правну заштиту, труде се да сачувају. Овде спада аутохтона флора и фауна травњака, шума, водених станишта, као и њихових биоценоза. Уопштено можемо рећи: што већу економску добит доноси неко подручје, то мање природних вредности опстаје.
Сарадници Националног парка Кишкуншаг и њихови партнери настоје да третирају станишта у складу са циљевима заштите природе. Најбоље решење би била екстензивна испаша, међутим, такав начин сточарства је нерентабилан, може да се одржи све већом финансијском подршком. Покренути су програми за повећање броја јединки многобројних заштићених врста: у овај круг спада више птица грабљивица, као што су степски соко и сива ветрушка, на другим подручјима велика дропља. Веома је ефикасна служба чувара заштитара природе, која на означеним подручјима познаје скоро сваку хумку и језерце.
Професионалним заштитарима је јасно да ће њихова настојања бити успешна тек када их што већи део друштва подржи. Екотуризам је изврсно средство за то: чак и најзаштићенија подручја могу да се обилазе уз водиче - најбоље стручњаке. Организују се манифестације истакнуте посећености: нпр. на Ждраловање на Белом језеру последњих година је долазило већ десет хиљада гостију.
