22.03.2022.

Шинго, интелектуални градитељ мостова

Наука

Млади јапански историчар Минамизука Шинго је 1972. године добио стипендију и боравио неколико месеци у Мађарској. Заљубио се у земљу, касније се вратио и научио веома тежак мађарски језик, из близине истраживао утицаје које је произвела промена власти 1989-90. године у селима јужног Алфелда. Његови пријатељи из Мађарске издају већ другу књигу у част осамдесетогодишњег професора.

Article image
22.03.2022.

У Јапану се историја Јапана и историја ван те земље уче као посебни предмети. Студент Минамизука Шинго је изабрао смер Међународни односи како би могао да изучава глобалну историју 19. и 20. века са аспекта међусобних утицаја.

Мало је познато да су студентске демонстрације у западној Европи 1968. године подигле таласе и у Јапану, покренуле ђачке покрете, на факултетима је почело ублажавање традиционалног, ригидног образовног система. У Јапану је 1960-их година са великим интересовањем праћена веза два историјска непријатеља земље: Совјетског Савеза (Русије) и Кине. Након говора новог генералног секретара Комунистичке партије Совјетског Савеза Никите Хрушчова на 20. партијском конгресу, којим се оградио од стаљинистичког система и грехова, чинило се да је Совјетски Савез отворенији и флексибилнији од Кине која је потонула у хаос културне револуције.

Револуција у Мађарској 1956. године привукла је пажњу света. Младом јапанском историчару је била интересантна средишња регија између западне Европе и Русије. Због несврстаности Југославије, као и побуна и реформи у Мађарској, Пољској и Чехословачкој, из јапанске перспективе се чинило да постоји и трећи пут између колонијалистичког светског капитализма и комунистичке диктатуре. Минамизука Шинго и његови другови су сматрали да разлози побуна морају да се траже у специфичним развојним токовима ове регије, „Прелазне Европе“.

Јапански истраживач је желео да оде у Пољску, Југославију или Мађарску. Била је случајност што је управо у Мађарској добио стипендију. Упознао се са врхунским историчарима тог времена, Иваном Т. Берендом и Ђерђом Ранкијем, међутим, након извесног времена је закључио да мора да се упозна и са светом изван великих градова. Између осталих, успоставио је контакт и са руководиоцем Научног института у Алфелду Регионалног истраживачког центра Академије наука Мађарске Балинтом Чатаријем. Касније није више долазио сам, већ је довео јапанске истраживаче и студенте. Поред истраживачког рада, градио је и мађарско-јапанске односе, а његовим посредством преведено је низ истакнутих мађарских романа на јапански – на пример, роман „Човек без судбине“ Имрета Кертеса који је касније постао добитник Нобелове награде.

Пажња Минамизука Шинга, поред теоретских односа, проширила се и на „булеварски“ свет локалне историје, на Шандора Рожу и његове одметнике, на Пишту Пипаша – у ствари, жене која је помагала у ликвидирању мушкараца који су се вратили из Првог светског рата, а који су упропастили животе својих породица. Шинго је приметио да је локално тумачење одметничког у побуни више од криминала, али мање од револуције, као и у Пишти Пипашу побуну жена које су у рату остале саме и више нису желеле да трпе владавину мушкараца. Пријатељи и поштоваоци јапанског професора су 2017. године поводом његовог 75. рођендана издали прву књигу „Шинго, интелектуални градитељ мостова“. Почетком марта, поводом сада већ 80. рођендана научника, у Библиотеци „Шомођи“ представљена је друга књига студија „Држећи се за руке на мосту“.

Ради илустрације, евоцирамо из прве књиге сећања на заједничка истраживања сада већ преминулог Балинта Чатарија о последицама промене система у унутрашњости. Мађарско село се, симбиозом социјалистичких индустријских погона и окућнице, по животном стандарду уздигло близу нивоа градова. У Југославији и у Пољској су задржани мали сеоски поседи и за време социјалистичког система. Тамо живот у социјалистичкој ери у односу на градове није био толико добар – али се нису десиле драстичне промене, док је у Мађарској након распада земљорадничких задруга велики део становништва потиснут из пољопривредне производње, а мађарско село је изгубило снагу задржавања популације у аграру.

Минамизука Шинго је волео да живи у нашим крајевима. На представљању књиге испричана је анегдота – када се 90-их година, за време јужнословенских ратова масовно кријумчарило гориво у Југославију, мађарски научници нису смели да претичу мафијаше који су стајали претећи у реду, а Шинго је сео за волан и није се зауставио све до граничне полиције. Они су се журили у суботички архив, где су их већ чекали са документима о Шандору Рожи.