Упркос томе што је човечанство још од 1837. године способно да зароби сунчеве фотонске честице и да одваја супротно напојене честице у њима и усмеравајући их у исти правац ствaра једносмерну струју, а то претвара у наизменичну струју, сунчева енергија до скоро није била конкурентна у надметању угља, угљoводоника, хидроенергије и нуклеарне енергије.
А због чега? Због тога што фотоволтаични системи до данас функционишу са релативно лошим ефектом. Први соларни елементи су искоришћавали свега 10 до 12 процената светлосних честица које су до њих допрле, а степен ефикасности - и поред иновација које су због потражње на тржишту појачане - споро расте. У октобру на новосегединским Данима биоградње Тамаш Вегељ, директор фирме Gaia Solar, већ деценијама учитељ више генерација о соларним елементима, скицирао је пет генерација соларних елемената од почетка до догледне будућности.
Не желимо да оптерећујемо читаоце техничким појединостима, најављујемо само толико да је веома једноставна конструкција, чије су основе полупроводни системи силицијумских кристала, постала све замршенија: пројектанти су додали прво угаљ, а после све више органских материја. Принципи функционисања све више личе на искоришћавање сунчеве енергије код биљака, конструкције почињу да личе на мрежасту структуру живог листа. Степен ефикасности изнад 30 процената је за сада само сан.
Последица релативно ниског степена ефикасности је могућност прикупљања велике количине струје само са велике површине. Колектори имају све већу површину, а у међувремену су постали и све тањи, али се и лакше оштећују. Квалитет система који се од њих гради, због прекомерне потражње, често одређује исхитрена производња и конјунктурно таласање опреме променљивог нивоа. Иако би улагање оволике вредности морало да функционише више деценија.
Обновљиве врсте енергије, као и средства за њихову производњу, морају се уклопити у веома компликоване системе критеријума и интересних околности. Специјални соларни елементи постављени на кровове, а у последње време и на зидове и прозоре, мењају изглед насељених места. На неки начин морају да се прилагоде целокупном енергетском систему једне земље, чак групе земаља, макро регија: временски, у погледу техничких захтева, централне подршке, повратном обрачунавању произведене енергије.
Настаје веома снажан економски сукоб између малих и великих, пројеката грађана који се залажу за самоодржавање и смањење трошкова и профитно оријентисаних великих соларних паркова. Дистрибутерима и снабдевачима се много више исплати да сарађују са соларним електранама него са власницима стамбених зграда у вези са откупом вишка енергије и допуном количине која привремено недостаје.
У вредносни систем политичке власти не улази енергетска независност дела становништва и предузетништва у свакој земљи, а нарочито без централне подршке она остаје веома рањива. На тржишту су у досадашњем енергетском светском поретку још увек доминантни нафтни и гасни гиганти, дубина земље још обилато крије угљоводоник, од чијег профита и располагања се нико радо не одриче.
За сада је јасно само толико да - док се прикупљена соларна енергија не може ефикасно прикупљати и трајно складиштити, до тада мали, фирме или породице, неће моћи да се потпуно одвоје од државних и енергетских система великих предузећа. Упркос радовању многих што је 21. век за човечанство „почетак соларне ере“, и ови системи представљају опасност у погледу будућности: тешка набавка потребних али ретких материјала, претварање огромне количине соларних елемената у отпад који загађује животну средину, а посебно оштећење природе због све масовније производње акумулатора.
