Суботица је на преласку из 19. у 20. век била међу најмногољуднијим градовима у Мађарској. Међутим, била је град сељака, половина становништва је живела на салашима, образовани грађански слој је био много мањи него у Клужу или у Орадеји. Ипак, ова средина је мађарској књижевности дала два таква писца као што су били Деже Костолањи и Геза Чат. Осим исте друштвене позадине, њихове породице су биле и родбински повезане.
У каквој су вези животни пут и животно дело? У школи се традиционално учи биографија и на основу ње се изведу дела. У време када је Михаљ Сајбељ био предавач почетник, по обичају су се дела вредновала сама по себи, по структурним и естетским решењима. Почетак каријере Гезе Чата, његово интензивно појављивање у часопису Nyugat, литерарни застој и пад у заборав, поновно откривање и улазак у канон, показују да доживљени живот доминантно утиче на дела, али и поред откривања оваквих међусобних веза, вреди обратити пажњу на дела.
У дневнику из Чатовог пубертета тачно може да се одреди када он први пут постиже књижевни квалитет: када дубоко потресен извештава о тешкој болести, умирању и губитку полусестре Илонке. Може се тачно знати када је млади Чат први пут дотакао морфин: када су му дијагностиковали (касније се испоставило: погрешно) туберкулозу.
Желео је да постане уметник, а породица га је усмеравала према уносном грађанском позиву. Постао је свршени лекар, док је у дневним листовима објављивао написе о музичким темама, фељтоне и новеле. Одселио се у Будимпешту и, између осталог, публиковао у листу Budapesti Napló који је најбољим писцима савременицима омогућавао објављивање текстова. Тада су га сматрали једном од највећих нада, заједно са Бабићем, равноправно са Костолањијем.
Његов књижевни врхунац је застао у две тачке. Када је упознао методе Фројдове психоанализе, није смео више да пише у личном и субјективном стилу који је највише одговарао његовом таленту – бојао се да сувише ода своју личност аналитичарима зналцима. Свој немир, који је потхрањен и изостанком књижевних успеха, редовно је лечио морфином. И ово га је све више спутавало у писању.
У Првом светском рату је као лекар на фронту имао страховите доживљаје, а појачано је уживао и морфин. Након распада Аустроугарске монархије живео је као сеоски лекар. Врхунац његовог животног књижевног дела су новеле, али у више литерарних дисциплина – психијатријске студије, литерарни и музички есеји такође су водећи у свом жанру. Како Михаљ Сајбељ формулише: и поред тога што није умео на одговарајући начин да испољи свој таленат, требало је поново открити једно потпуно неправедно заборављено прворазредно животно дело, чија се поједина остварења налазе у врховима мађарске књижевности.
Ендре Илеш је још 1930-их година издао Чатове новеле у једном тому, а и Ласло Бока је написао краћу књигу о Чату. Међутим, прави одјек имале су изабране новеле издате 1960-70-их година. Поновном откривању Гезе Чата много су допринели актери војвођанске мађарске литературе: Золтан Девавари (на другом месту: Дер), који је попут филолога сакупио његове дневнике и кореспонденцију, и Имре Вори тумачењем аутентичног приступа. На овом путу је настала књига професора Сајбеља „Живот и дела Гезе Чата“ која већ у самом наслову наговештава намеру синтезе, а која је сада призната доделом Велике књижевне награде „Artisjus“
Занимљива је веза војвођанских и мађарских књижевника: Титова Југославија је 1970-80-их година омогућавала много већу интелектуалну слободу од оне која је тада била доступна у Мађарској. Писцима Мађарима који су одрасли у војвођанској средини, двојезичност, улога „моста“, превођење у оба правца и тумачење ‒ били су природни Након грозота јужнословенских ратова, настала је квалитетна књижевност српских, хрватских, бошњачких аутора. Сада више не под управљањем националне политике, већ по личном интересовању писаца и преводилаца, литерарност распалог југословенског простора почиње да се улива у интелектуални живот Мађарске. Барем у онај танак слој који је спреман да опажа овакве ствари.
