Ђерђ Немет је одрастао у Морахалому, не на салашима, већ на рубу села. „У детињству нисам имао много додира са салашима. Знао сам да је лепо лешкарити у трави. Нисам знао називе цвећа, али се и данас сећам њихових мириса. Много људи је живело на салашу, долазили су у село. У пролеће смо и ми обилазили шуму у Ашотхалому и језера Секшошто. Похађао сам сегединску Гимназију Ендре Шагвари. Путовао сам – то је значило да ти је сваког дана од живота одузето сат и по до два. Поподневни програми, фудбал, журке одвијали су се у Сегедину, а ја сам морао бусом да се вратим кући.

Почео сам да радим на Вишој педагошкој школи Ђула Јухас. Морао сам да цртам, набављам тонски материјал, да правим тонске снимке и фотографије. Имали смо фото-лабораторију, са двојицом студената из Будимпеште смо тамо научили да израђујемо фотографије. Стекао сам и образовање квалификованог радника фотографа. Учланио сам се у Сегедински фото-круг, снимали смо фотографије, окупљали се, разматрали наше фотографије. Тада је срушена једна прелепа стара зграда у цопф стилу поред факултета – прву моју изложбу организовали смо од слика које сам о томе снимио.

Био сам весели аматер, али сам жарко желео да постанем професионалац. Био сам пресрећан када су поједине новине објавиле неку од мојих фотографија. Тада је Мађарска телеграфска агенција расписала конкурса за пријем фоторепортера. Конкурисао сам и добио посао. Остварио ми се сан. Поред редовне плате, добио сам и Супер Никон опрему и накнаду путних трошкова када сам својим трабантом обилазио унутрашњост. О Будимпешти је снимљено мноштво фотографија, а о унутрашњости мало – уредници су их нарочито волели. Добио сам пуно задатака, поред сувопарних фотографија о догађајима увек сам слао слике на којима су се налазили дивни детаљи. У Морахалому је тада кренула салашарска социјална служба – трагом радног задатка стигао сам до тетка-Маришкиних салаша.

После недељу дана сам се вратио и почео да фотографишем за своју душу. Још је био жив њен муж. Њихова кућа је већ тада имала више од сто година са дивним тесарским детаљима. Нису увели ни струју, а у собама су имали земљане подове. После сам редовно свраћао код њих. Није било мобилних телефона, па када сам неочекивано дошао, а они су се управо спремали да једу, тетка Маришка ме сместила за сто: Ђури, јел могу и вама да сипам? Управо сам фотографисао човека који копа у Ашотхалому, када се с друге стране појавио човек који је такође копао. Мушкарац са мађарске стране је довикнуо оном од преко: Здраво! То је био тренутак за сећање, постао сам свестан да и са друге стране границе живе исти људи као са ове.

Касније сам често одлазио у Војводину као фоторепортер новинске агенције, пре свега су ме слали на политичке догађаје. Имао сам предживот као већина Сегединаца: у младости смо доносили Decca плоче из Београда, маркиране фармерке из Суботице. Један од мојих другара по имену Роберт Ревес (који се од тада преселио кући из Будимпеште у Сенту), с њим смо две године обилазили војвођанске салаше. Војводина је мало другачији свет – тамошњи становници су пре доспели у западну Европу, због тога су све до данас отворенији према свету.

Тамо су салаши више воћњаци и баште. У односу на овдашње салаше, много је младих - познајем професора који пече 500 литара ракије од јабука из свог воћњака.

Радионица Себени, екипа изврсних фотографа Мађарске је формирана 2015. године. Оснивач је позвао и мене. Две недеље смо фотографисали и дружили се, од слика смо поставили изложбу. Након смрти оснивача, на мој предлог смо 2022. године у Сенти организовали заједничку уметничку колонију. Увек сам волео да путујем. Пропешачили смо El Caminо. Постао сам слободни уметник, радове сам финансирао од конкурса. Упознао сам се са једним светским путником по имену Путујући дечко који је ушао и у Гинисову књигу рекорда, јер је као туриста са ранцем на леђима посетио највише земаља на свету. Заједно смо пропутовали некадашње совјетске државе чланице, а после Мијанмар, Вијетнам и Камбоџу. Били смо и у Ирану. Грузију смо посетили чак два пута, нисам могао да се нагледам планина. Кавказ је сасвим нешто друго од Алпа, тамо су врхови шиљатији. Последњих двадесет година све више фотографишем људе. Колико год да се разликују, суштина људи је иста. Друга је култура и историја, док деца имају исте играчке и снове. Туга, сета, страх, зебња карактеришу човечанство, човека, а не народ. Отишла је и тетка Маришка, али када сам после годину дана свратио на њихов салаш, тамо је све исто тако стајало. Редом сам снимио ствари које сам са њом заједно толико пута сликао. Остало је једно светло, једна линија, један предмет покривен прашином – то је прелепо! Изражава оно што ја о томе мислим. Било је једно светло у тој соби, али огромно! Прозор је само с једне стране, кроз који је тетка Маришка увек гледала. Покушао сам да направим слику као да је она још увек тамо.“