Национална главна дирекција за водопривреду је током 2024. године најавила реализацију чак два гигантна пројекта. Програм „Воду у околину!“ на горњем току Тисе је по тадашњим ценама требало да кошта 480 милијарди форинти, од тога је конкретан рад започет на програму у износу од свега 22 милијарде форинти. На Пешчари међуречја Дунава и Тисе је планиран систем програма у вредности од 1800 милијарди форинти. Питање је за шта ће и када од свега тога бити новца. Да ли ће се спојити велики програмски системи конвектора државном иницијативом и иницијативе локалних заједница и удружења пољопривредника. Државни план је релативно једноставан, али је и веома скуп. Не следи концепцију раније фаворизованог канала Дунав-Тиса, већ би решењем пумпи и цевовода довео воду у огромне резервоаре на највишим тачкама Пешчаре, а одатле би вода услед гравитације цурила на доле и около. Настале би „грбе“ из којих би вода која је исцурила након извесног времена подигла ниво подземних вода – најпре само у нашем крају, а касније на повезан начин и шире.
Осим реализације овог система, његово одржавање би такође изискивало значајне трошкове. Пумпе великог капацитета би биле скоро стално у погону – постоје идеје да би се за то користила соларна енергија. Иако је програм усвојен, финансијска динамика није уклесана у камен – то јест, лако може да доживи судбину многих ранијих амбициозних идеја.

Истовремено су у току мањи локални пројекти реализовани од конкурсних средстава – на пример, изградња канализације за одвођење кишнице и са њима повезаних резервоара за воду после провале облака у насељеним местима. Многи оспоравају њихову оправданост – као на пример, недавно завршене инвестиције у Жомбо – али ситуација би се одмах мењала када би их задесиле локалне провале облака и бујичне поплаве.

Овог лета су на многим местима затворене уставе на одводним системима унутрашњих вода да би се задржала вода, односно пумпала у реке. Ово у оба правца око 500 метара повећава ниво подземних вода, што је незнатан део свих ораница. Већи је проблем што је у летњим врућинама из отворених канала велики губитак због испаравања. Заправо, воду најбоље задржи тло. Решење може и локално да се користи, ако се вода враћа на постојећа или само по подручју позната станишта, отуда се рашири по тлу према некадашњем спонтаном систему. Ово решење враћа биодиверзитет, побољшава микроклиму, међутим, невоља је што водена станишта власницима не доносе добит, а не постоје ни правно регулисана решења за њихово обештећење.

У Војводини се боре са сличним проблемима, и тамо је покренуто неколико пројеката: у околини Србобрана из једног резервоара може да се залива 6000 хектара ораница. Предузеће „Воде Војводине“ ради на двосмерном коришћењу канала за унутрашње воде – у циљу одбране и ради заливања. Према метеоролошким моделима, уколико би се вода поново надокнадила на осушеним подручјима, могло би да буде више кише и успоставила би се равнотежа између испаравања и падавина. Међутим, што се Пешчаре тиче, климатска промена је донела даље велике опасности. У новије време редовно је отопљавање крајем фебруара и почетком марта, и онда крајем марта и почетком априла наилазе јаки таласи мраза који униште културе воћа ових крајева. И ове године је на великим површинама промрзло коштуњаво воће, а за њихову заштиту чак ни планови не постоје.