Бег из скученог градског живота, самостална производња поврћа и воћа у башти, одмор за време викенда у природном окружењу – са тим циљем су у близини градова почеле да се парцелишу баштенске парцеле, након што су деформишући ефекти масовне изградње стамбених блокова на начин живота били препознати. Ове делове града који су рапидном брзином постали насељени карактерисале су мале парцеле, мале куће, уске улице и само делимично развијена инфраструктура.
Али, до тренутка када је дрвеће порасло, куће постале удобне и набављен сав потребан баштенски алат – околности су се промениле. Наступио је период транзиције: распала се дотадашња релативна једнакост у приходима. Укидани су кредити са повољним каматама, повећали су се трошкови комуналија, многи су остали без посла или им приходи нису пратили инфлацију 1990-их година. Исељавали су се из својих дотадашњих градских станова и налазили одрживо уточиште у баштенским кућицама које првобитно нису биле намењене за стално становање.
Снабдевање храном се побољшало, али су трошкови самосталне производње порасли – постајало је све мање исплативо узгајати поврће и воће за сопствене потребе. За сиромашније слојеве је било све теже доћи до сопственог стана у граду или у приградским насељима. Многи су то решавали тако што су одрасла деца са породицама остајала у градском стану, док су се пензионисани родитељи трајно пресељавали у кућицу у врту. Дуготрајни ефекти економске кризе 2008-2009. године изазвали су нови талас пресељавања. Додатно, атрактивност ових некретнина повећана је тиме што се током 2010-их година у оквиру државног програма - Породична субвенција за куповину или обнову дома - могла добити државна помоћ и повољан кредит за куповину и обнову кућа у овим вртовима.
Као породични домови, међутим, дотадашњи објекти су се показали премалим. Почело је „натезање” грађевинских прописа, нелегална проширења кућа, а на многим местима је читава парцела изграђена науштрб зелених површина. По закону, нелегално изграђени делови кућа морали би бити срушени – али власти то нису спроводиле, јер би тиме изазвале масовне егзистенцијалне проблеме. Није било решење ни да се примене правила важећа за приградска насеља – парцеле су биле мале, улице уске, а код крајњих кућа би чак део дворишта морао бити одузет како би камион за смеће могао да скрене у улицу.
Габор Вашаруш је скренуо пажњу на занимљиву појаву: и у овим вртовима појавила се имовинска сегрегација, али не просторно одвојена, већ случајно распоређена. Богате породице купују три–четири суседне парцеле и изграде на њима палате, док у суседству пензионери копају башту и покушавају да одрже у возном стању своју стару „ладу”.
Грешке у управљању водама, које датирају још од регулисања токова река, као и глобално загревање такође угрожавају природни карактер и раније функције ових вртова. У односу на 1970-е, ниво подземних вода се спустио за неколико метара, недостатак падавина, а сада већ и атмосферска суша уништавају биљни свет, па запуштене парцеле преплављују инвазивне врсте. Као и у случају пустих салаша, и у вртовима приступачност све више одређује развој: боље куће се граде поред главних путева, док су тешко доступни делови запуштени готово до потпуног напуштања.
Према Вашарушу, део проблема ових вртних насеља – попут несташице воде, пропадања вегетације, ширења топлотних острва – захтева решења на нивоу целе земље. Такође, неопходно је уредити садашњи контрадикторни правни оквир на основу јасне концепције и визије. Било би потребно улагати средства у развој инфраструктуре ових подручја. Међутим, истраживачу-политичару је најважније развијање заједнице: циљ је створити локалне облике заједничког деловања, идентитета и имиџа који ће задржати младе, понудити перспективу и пронаћи одрживе, јединствене функције за сваки део насеља.
