Температура расте – икада измерено најтоплије лето у Међурерчју Тисе и Дунава је било 2024. године – констатовао је основне чињенице професор-емеритус Универзитета наука у Сегедину Јанош Раконцаи. Количина падавина упркос привиду, суштински није смањена у две деценије, само временски и просторно је падала екстремно. Међутим, било је једно веома значајно количинско смањење између 1970. и 1990. године – због количина које тада нису падале, ниво воде је смањен за неколико метара и то суштински не квари да пољопривредници Пешчаре воду за заливање ваде из мноштва бушених бунара.
Пешчара не добија воду од подземних вода, већ само од падавина. Експерименти протеклих деценија су потврдили да ниво подземних вода скоро прати линију површине земље. Процењује се да се из бушених бунара годишње вади 130 милиона кубних метара, док значајнији продор падавина значи замену од 2 до 3 милијарде кубних метара. У годинама са обилним падавинама значајно расте ниво подземних вода.
Тло може да складишти воду близу годишњој количини. Истовремено наводњавање не представља опште применљиво решење, јер је сувише скупо. У садашњим условима за време недавних поплава на Дунаву, количина задржане воде је свега пет милиона кубних метара. Нема где да се задржи количина воде потребних кубних километара. Уз то – иако суша проузрокује много већу штету – друштво знатно осетљивије реагује на поплаве и унутрашње воде.
Еколог Чаба Телђеши је скренуо пажњу на опасности пошумљавања. На Алфелду је живи песак везан пошумљавањем. Само што одређене врсте – бор, багрем, канадска топола – исуше тло. Делимично због тога што њихове крошње задрже и одмах испаравају трећину кише која је пала. Осуше и тло, корењем извуку из њега влажност. Испод шума у претежном делу године једноставно нема водоснабдевања. Са аспекта задржавања воде травњак је бољи: тамо је знатно већи проценат продирања кише. Међутим, потребна је нека врста покривача тла.
Андраш Кираљ, сарадник WWF-а у Мађарској каже да заинтересовани стално питају стручњаке шта треба да се уради да се ништа не промени? Оваквог решења нема, против климатских промена смо немоћни. Барем технологија пољопривреде мора да се прилагођава. Не смеју се даље уништавати инсекти који запрашују или екосистеми који живе у тлу, треба да се саде биљке отпорне на сушу, а треба да се примењују начини сејања којима се штити вода.
Стручњаци за заштиту природе су замерили због скупе замене воде коју остварује Управа за водопривреду доњег тока Тисе на подручју места Алђе, Домасек, Закањсек, Морахалом и Реске, тако да воду из Тисе електричним пумпама подижу све више, да би стигла до баштована којима је потребно наводњавање. Домаћин из Морахалома Имре Кадар је први поменуо да у угроженом простору живи од четири до пет хиљада људи, еколози не обраћају пажњу на њихову егзистенцију када примењују решења без технологија, близу природи. Пољопривредници би да заливају у сушном пределу.
Расправа је кренула у правцу да је иреално тражити такву свеобухватну промену као неки облик Канала Дунав-Тиса, већ на мањим подручјима треба да се траже решења која се базирају на сарадњи мештана. За то постоји добра пракса, нпр. на подручју Санка и Јассентласла. Градоначелник Морахалома Золтан Ногради је аргументовао тиме да се скупа решења замене воде исплате током интензивне производње у баштованству. Од тога не сме да се одустане, иначе мађарска пољопривреда ће заостајати у међународној конкуренцији.
Учесници су се сложили да су локална решења оптимална, а она морају да се процене према себи, за то би требало да се мењају централизоване водопривредне организације и прописи који утврђују рад. Локалним актерима би требало оставити више финансијских извора и шири делокруг доношења одлука чија будућност зависи од успеха прилагођавања.
