Повереник Марије Терезије барон Ференц Јожеф Редл је дошао 1743. године у Суботицу да реши замршене аграрне односе настале након протеривања Турака. Краљица му је поклонила имање у Растини, а он је уз то купио велики комад земље у Горњој Келебији, од којег је настао баронов мајур. Породица је проширивала имање и на њему је у више фаза саградила дворац.
Крајем 19. века власник је био Бела Редл, праунук некадашњег краљевског повереника. Он је био дубоко религиозан човек и, будући да није имао потомке, одлучио је да подигне цркву житељима у околини, од којих су многи проживели цео живот, а нису били у цркви. Ради њиховог верског живота и духовног спасења започео је градњу, ангажовао изврсне мајсторе и насред пустаре подигнуто дивно здање.
Изградња цркве је трајала од 1892. до 1905. године. Ово је доба сецесије, кров зграде је покривен мајоликом Жолнаи. Црква је имала шест великих фарбаних стаклених прозора, оргуље су наручене у најбољој радионици, од светски познате фирме Ангстер, а олтар је исклесан од карарског мермера. Златне реликвије којима је црква снабдевена, осим што су рађене од племенитог метала, изузетне су већ и због саме уметничке израде.
Баронов дворац је реконструисан у романтичном стилу, а у време изградње цркве припадао му је и парк од педесет хектара. У овом равничарском крају је подигнут и вештачки брежуљак, а на њему класичнa салетла, одакле се простирао поглед на дворац и цркву. Бела Редл није доживео да зграда буде завршена, преминуо је неколико месеци пре окончања изградње. Међутим, за собом је оставио несређене односе, па се на освештање цркве чекало годинама.
За време мира, међу њеним зидовима није било много венчања и крштења, јер је убрзо почео Први светски рат, а крајем рата територија је била под српском окупацијом и војска је реквирирала звона. Након склапања мира, тадашњи власник је излио нова звона, а она је за време Другог светског рата мађарска војска хтела да узме у војне сврхе, међутим, морала би да разруши зид, па су на крају остављена.
Дворац су 1944. године локално мађарско становништво и југословенски партизани опљачкали, а стоку из мајура одвели. Надничарска деца су разбацаним књигама гађала скупе лустере, а газдарице су сликама рађеним уљем на платну прекривале квочке како би мирније лежале на јајима.
У дворац су неко време сместили Швабе исељене из тадашње Југославије, а касније су у њему живели ратни војни инвалиди. Већ дуго је у власништву главног града Будимпеште: тренутно се овде налази Дом психијатријских болесника.
Комплекс зграда и парк би могли да постану одлична туристичка атракција, међутим, због болесника који су овде смештени ‒ посете су ограничене. Градоначелник Томпе је био архитекта у пензији Михаљ Белађи, када је за обнову цркве додељена помоћ Европске уније. На наше интересовање је рекао да су најнеопходније радове завршили, међутим, требало би ојачати зидну конструкцију торња високог 35 метара, а требало би поново постављати и шарене црепове крова, те оштећене комаде заменити.
Црква Света Ана је део баштине Жупаније Бач-Кишкун и свима је познат њен значај. Истовремено, на овој периферији број верника је смањен, богослужење се држи свега једанпут недељно. Овде је туристички и друштвени догађај проштење на Дан Свете Ане, понекад по жељи обављају се венчања пред мермерним олтаром, међутим, ово место заслужује много више. Највећа неповољност која је истовремено и чудо: што стоји у близини границе, у средини пустаре, далеко од центара.
Да ли ће црква доживети свој васкрс пре него што на крову пропадну предивни, разнобојни црепови од мајолике?
