Још 1980-их година су наставници музике долазили у Кечкемет како би проучавали Кодаљев метод који је и данас основа музичке педагогије у Јапану. Након промене система, Јапан је осим инвеститора охрабривао и цивилне организације да траже партнере у средњој Европи. Тако су се пронашли Аомори и Кечкемет. Многи такви односи су у протеклом периоду постали мање интензивни. Уз то, Јапан је далеко, нама је скупо отпутовати тамо. Међутим, у оба града живе ангажовани људи којима много значи култура другог народа. И овде и тамо су се формирала пријатељска друштва, самоуправе које се мењају, али континуирано подржавају неговање односа и у том интересу приређене манифестације.

Јапан је 2011. године погођен катастрофом цунамија која је изазвана јаким земљотресом. Нуклеарна електрана у Фукушими је тешко оштећена, било је много погинулих, а још више њих је остало без дома – последице се све до данас осећају у јапанском друштву. Тада је руководство Клуба Св. Ладислав Лајонс изнело жељу да посади засад трешања који ће мештане подсећати на трагедију у Јапану, на пријатељство и саосећање. У насељу Арпадварош, испред Основне школе „Иштван Сечењи“ посађено је тридесет пет трешања. Деца су неговала и заливала саднице, чупкала коров око њих, те су се оне до данас лепо развиле – а биће још лепше када се крошње споје. Мештани воле то место, воде децу у паркић трешања на ваздух, шетају псе међу дрвећем, праве селфи окружени ружичастим цветовима. Сваки пут када дође нови амбасадор Јапана у Будимпешту, први пут га доводе у Кечкемет – због односа побратимљених градова, Института „Кодаљ“ и Предузећа прехрамбене индустрије Nisin Foods које је ових дана донело одлуку о новим развојним подухватима. Сваки нови амбасадор Јапана посади нову садницу у Парку Аомори. Јожеф Кираљ, који је био председник Клуба Св. Ладислав Лајонс када је посађен трешњин гај, више од десет година је био и председник Пријатељског друштва Кечкемет-Аомори, оснивач и управник Центра за јапанске борилачке вештине – дојо, каже да је порука цветања трешања веома лепа. На јапанском сакура значи почетак године, чежња за новим надама, будућности пуне могућности, празник дружења, јела и пића. Истовремено је и опомена на пролазност: после недељу дана раскоши, прелепе латице почињу да опадају ‒ која већ какву судбину има ‒ ветар их отреса на земљу. У Мађарској сличну опомињућу поруку има цветања Тисе. Слава цветања трешања је инспирисала грађане Кечкемета. Иницијатива да у будућности 21. март постане дан цветања кајсија у знаменитом граду је већ пред Самоуправом. Лепа порука доласка пролећа повезала би се са традицијом узгајања кајсија у Кечкемету. На преласку из 19. у 20. век град је из равничарског сточарског привређивања уздигнут хортикултуром и узгојем кајсија. Протеклих деценија кајсија из Кечкемета је мало потиснута у други план због све веће производње машина и састављања аутомобила – али када се оде у атар, могу се видети многе новозасађене плантаже кајсија.

Дакле, има шта да се слави. А кајсије – за разлику од јапанских трешања – осим што стварају пријатељство, наду и меланхолију, рађају и укусно воће.