Од нормалног годишњег износа падавина од јуна 2021. године пала је само половина, на највећем делу Јужног Алфелда од 300 до 350 милиметара – сазнајемо из нове студије Националне метеоролошке службе. У Мађарској је годишњи просек 600 милиметара - територијално и временски неуједначено распоређено. Погоршава се индекс суше, који се израчунава на основу месечне количине падавина и просечне температуре. Налазимо се на средини: према прогнозама, предстоје нам врући дани, а од падавина ни трага.
У Мађарској се најбруталнија суша 20. века десила 1951-52. године. Невоља никада не долази сама: већ је претходна година била сушна, жито је слабо родило, па је као последица поново уведен систем бонова. Зима 1951-52. године је такође оскудевала падавинама, а у касно пролеће су следили јаки мразеви. Од почетка јуна до краја августа скоро да није ни било кише.
И поред тога што се прецизнија мерења врше тек од друге половине 19. века, из записа знамо да је и раније било озбиљних суша. Године 1478-79. суша је била толико велика да се преко Драве и Саве могло прећи пешке. На Дунаву је пловидба била у застоју, а део Нежидерског језера се исушио. Тада је привређивање било на ниском нивоу, приноси су били мали, људи нису остављали залихе. Стока је угинула, харале су епидемије.
Имре Палфи у књизи Унунтрашње воде и суше у Мађарској пише да 1718. године током девет месеци уопште није падала киша. Према тадашњим записима је више људи умрло од глади, него раније од епидемије куге. Након што је потрошено месо угинулих животиња, гладни људи су жвакали корење дрвећа. У 19. веку највећа суша забележена је 1863. године. И она је почела већ у јесен и зиму 1862. године, земља је толико била сува да се није могла обрадити, нити посејати семе.
Карактеристично је да се веома суве године – као што и Библија наводи пример седам сушних година – догађају у периодима од 6-7 година. Највећа суша бива крајем тих година. Често и друге кризне појаве стижу у том периоду. Велика суша и слаби приноси 1990. године допринели су да је распадом источних тржишта прва година промене друштвеног система у односу на лепе наде многима донела пад животног стандарда и дубоко разочарање.
Опасан антипод суше су унутрашње воде које знају да проузрокују значајне штете. Њихов утицај би могао да се ублажи када бисмо у кишовитим годинама могли да задржимо толико воде колико би могло да смањи штете. Истина је то да су се и пре регулисања река догађале велике суше, иако су због поплављених река биле велике површине под водом.
Глобално загревање такође има улогу у развијању временских прилика: топлотни таласи, када просечна дневна температура прелази 27 степени, трају дуже. Мање је облака, већа су испаравања, подземне воде се спуштају све ниже. Уопштено, мање је падавина: од 1902. године годишњи износ падавина је смањен за 4,2 процента.
Тренд је недвосмислен, варљиве су годишње промене. Али када коначно стигне киша, сви се радују и мисле: проблем ипак није толико велики. У јесен катастрофалне 1952. године нпр. у околини Сегедина је за кратко време пало више од 300 милиметара падавина.
