Равкица и Маја

— Први симптом је била главобоља. То је била субота, 21. март. Нисам посебно обратила пажњу, али сам сутрадан добила температуру 37,2. Назвала сам кол центар и према њиховом упутству, ујутру сам се јавила у ковид амбуланту — почиње причу Равкица, која је била међу првима у Суботици позитивна на нови вирус. —Већ сам почињала да кашљем и болело ме је у грудима, рекла сам лекарима да сам била на путу. Речено ми је да се изолујем од породице, што сам и учинила. Међутим, ни четири дана касније није ми било боље, температура је била константна, осећала сам малаксалост и потпуно изгубила апетит. Тада сам поново потражила помоћ у ковид амбуланти, одакле су ме послали у Општу болницу, где сам након два дана добила резултат ког сам се плашила – да сам позитивна на Ковид-19.

Тек касније ће сазнати да се инфицирала у аутобусу приликом повратка у Србију из иностранства, од човека из Ћуприје који је седео дијагонално од ње. Осим ње, нико други од путника није инфициран, а на Равкичину срећу, нико у њеној породици није био позитиван, од чега је, како каже, највише страховала, поготово јер јој ћерка болује од бронхијалне астме. Након позитивног теста, Равкицу транспортују у Клинички центар Војводине, где ће се лечити наредних 12 дана.

— Била сам јако уплашена, јер сам мислила да само пацијенти који су у веома тешком стању иду за Нови Сад. Када ми је саопштено да ме пребацују, мислила сам то је то, крај — присећа се Равка са сузама у очима агоније и неизвесности кроз коју је прошла.— Трећег дана у Новом Саду су ми снимали плућа и онда ми је докторка рекла да су ми неки мехурићи на плућима нестали и да сам ван животне опасности. Дошла сам на време и захваљујући лекарима у суботичкој болници избегла горе симптоме, јер ми је већ једна трећина плућа била захваћена — прича дрхтавим гласом. — Након два дана у моју собу доводе жену. По акценту одмах препознајем да је из Суботице.

Била је то Маја Рудић, која ће са Равком проћи битку, а њих две ће бити отпуштене истог дана са дуплим негативним тестом и пријатељством за читав живот. Маја претпоставља да се инфицирала на послу. Након три дана температуре, која ју је како каже ломила, сазнала је да је једна колегиница позитивна и више није имала дилему да је и она, што је тестирање и потврдило.

— Није налик грипу и прехлади, имате температуру која расте и пада, ноге су ми биле ледене и одсечене, грозница ме тресла, изгубила сам чуло укуса, све ми је било јако слано, нисам могла да једем. Истог дана када сам примљена у суботичку болницу, транспортовали су ме у Нови Сад — прича Маја. — Равкица ме бодрила до самог краја. Плашила сам се, највише тога да сам заразила неког у породици, деца су ми мала. Терапија ми је јако тешко пала, мењали су ми антибиотик, а ја уопште нисам имала апетит. Она ме је терала да једем, и не знам како бих све изгурала без велике подршке коју ми је пружила.

Због агоније коју су прошле у борби са вирусом корона, свима поручују да се пазе и да ситуацију схвате крајње озбиљно, јер су додају, последице и данас веома тешке – здравље им је крхко, а обе имају ноћне море и страх од повратка у стари живот.

Ђура Брајков

Ђура Брајков и његова супруга прве симптоме Ковида-19 добили су почетком априла. За разлику од Маје и Равкице, ни данас не знају како су се инфицирали, будући да од проглашења ванредног стања нису напуштали дом.

— И супруга и ја смо имали високу температуру, због чега смо отишли у Општу болницу. Жена је имала тешку упалу плућа и одмах је превезена у Клинички центар Војводине, а пар дана касније за њом шаљу и мене. И тада почиње борба. Ја сам био у нешто бољем стању, међутим, жена је била на респиратору у коми пуних 13 дана. Већ сам се био опростио од ње, једноставно, биле су мале шансе да преживи. Обоје смо у годинама, ја имам 77, она 73. Међутим, на велику срећу, она се пробудила и опоравља се.

Ђура верује да су преживели једино захваљујући великој стручности и пожртвованости свег особља које ради у КЦВ. — То је одлична и уходана екипа, пацијент не мора ни о чему да размишља. Сваки дан вас прегледају лекари, техничари и сестре су стално присутни, пазе на вас, одмах интервенишу уколико се покаже потреба. То су фантастични људи, и мислим да без њих ни жена ни ја не бисмо имали никаве шансе.

Због голготе коју је прошао, овај времешни Суботичанин поручује свима да буду на опрезу. — То је јако тешка борба, коју до сада нисмо доживели у животу. Али ето, обоје смо победили и то у овим годинама. То је велики успех, пре свега Клиничког центра. Нека се чувају Суботичани.