Кола чија је година производње 1963. већ имају своју судбину. Машински инжењер Јожеф Нађ није само довезао на сусрет ове марке аутомобила у Лакителек изврсно очуван вартбург 311, већ је цела породица са задовољством пошла с њим. Возило је купио дедин брат. Јожеф Нађ није ни познавао чика Ђулу, само толико зна да је био лекар у Будатетењу и све до промене власти је пажљиво возио „макину“.
‒ Након што се он разболео, вартбург је доспео код деде, међутим, они су ретко сели у тај ауто, јер то тада није била баш модерна марка. Све време су га чували у гаражи, због чега је задржао лепо фабричко полирање. Једном се срушила гаража, али је ауто прошао са мањим огреботинама фарбе. Седишта су се морала комплетно обновити, јер су их појели мољци.
Јожеф Нађ као машинац аутомобила у вартбургу види реализацију става који је научио од професора на факултету: нека буде што једноставнији и дуготрајнији! Овом се још могу размонтирати и поправити делови – не мора све да се носи у специјализовану радионицу и мења за скупе паре. Воли да одлази на сусрете ове марке. Од две ствари му јаче закуца срце: када види кола у оригиналном стању, или захтевно обновљена кола у којима препознаје стручност и љубав власника. Нпр. сада се у Лакителеку појавила стара омиљена боја: „плава као ограда штранда“.
Ђула Хевеши је имао три године у време промене система, када је укинута производња вартбурга. Отац му је био камионџија, као дечак често се возио с њим у ЗИЛ-у. Вартбургом је путовала и породица његове супруге, успомена на све породичне излете је повезана са овом марком. Садашњи вартбург су купили од једног чиче са салаша који је ауто користио као „коња за вучу“. И они га користе за превоз тешких и запрљаних ствари.
На крову кола стоји мали аутомобил на педале – 1970-80-их година многа деца су имала ту жељу. Некадашњи власник није хтео да га баци, дао им је да га чувају и да га приказују на таквим манифестацијама – нека виде и данашња деца. Поред је дечји бицикл троточкаш – од једног пријатеља се „докотрљао“ код њих из сличних разлога спасавања вредности.
На тродневни сусрет регистровало се око седамдесет власника вартбурга. Организатор сусрета, администратор Фејсбук групе Wartburg DDR Карољ Марта каже да имају све више чланова, сада већ око две и по хиљаде, а међу њима је све више младих који нису ни рођени када је заустављена производња вартбурга. Они прослеђују породичне успомене и носталгију. Долазе, евоцирају успомене на прошлост, такмиче се – надмећу се у гурању кола и ношењу резервног точка – забављају се, причају и уживају.
У Мађарској се у саобраћају налази око 3800 аутомобила типа вартбург, али се не користе сви. Оригиналних фабричких резервних делова је већ веома мало. Понекад се пронађу приликом спремања гаража, затварања продавница аутомобила. Накнадно произведени резервни делови ипак могу да се купе. Већина поправки је веома једноставна, али има неколико захвата која захтевају посебно искуство и спретност. Мало је оних који задњу кочницу могу да раставе и саставе, а да не искоче две унутрашње опруге и да не поломе човеку прст – каже Жолт Хеђи, некадашњи аутомеханичар, власник вартбурга из Будимпеште.
Његова кола су се користила и као такси, позади се добро види место антене CB-радија из времена пре мобилних телефона. Питам их шта им значи застава некадашње Немачке Демократске Републике коју сада многи стављају на свој вартбург. Носталгију – одговори он. Wartburg DDR Wartburg DDR Младост. Одатле гледајући уназад, тај свет није ни био толико лош.
