Грађани Сегедина су се присећали поворком бродова и шетњном лампама на трагедију која се догодила у зору, 12. марта 1879. године, када је талас Тисе провалио у град и осим неколико модерних камених зграда, сравнио га са земљом. Остало је свега 265 кућа, док се 5458 урушило. Сегедин је већ тада био велики град, имао је седамдесет пет хиљада становника. У односу на ову цифру, број погинулих није био велик: према једним подацима 146, а према другим 151 лице. Пробој воде могао се предвидети, а до катастрофе су довеле политичке грешке. Претњу поплавом која се скоро сваке године понављала проузроковале су аномалије регулисања Тисе: реку су на њеном горњем току, на територији тзв. племићких жупанија, почели да стискају између узаних насипа, како би вода проузроковала мање штете на поседима тамошњих велепоседника. Због тога је брзина протока воде порасла и на нерегулисаној деоници јужне низије редовно угрожавала насеља.

Јанош Рајцнер је за време катастрофе био управник нотаријата, касније управник Библиотеке „Карољ Шомођи“, односно Градског музеја, службеник који је познавао позадину догађаја и попут веродостојног очевица их описао. Већ 1867. године водостај је достигао рекордни ниво. Од тада је посебно опасно када на Тиси и Моришу истовремено пролази плавни талас. Сегединцима је било предложено да Мориш јужно од града усмере ка Тиси у ново корито. Међутим, они то нису прихватили, јер су товари соли и остале робе која је стизала Моришом имали изграђену лучку инфраструктуру у центру града.

Године 1876. граду је скоро месец дана претила опасност од воде. Исти проблеми одбране који су три године касније довели до катастрофе, већ су постојали. Разни делови насипа били су различите јачине, а налазили су се у надлежности различитих организација. Нпр. железнички насип Низија – Ријека је имао и функцију бране, али је требало повисити, чему Аустријске железнице у чијој је належности била нису допринеле, или су невољно и са закашњењем дале своју сагласност.

Град је оскудевао у новцу, а и оно мало је било намењено за нешто друго: за престижне инвестиције, државно певачко такмичење, постављање споменика Дугонићу. Радове у вези са одбраном од поплава настојали су да повере јавним радницима, али већина њих није радила како треба, док су се надничари кубикаши бунили јер нису имали од чека да се издржавају.

Сегедин је хтео да присвоји Нови Сегедин, али мештани су се опирали. Због конфликта је поплава сравнила са земљом тадашњи још малени Нови Сегедин. Након тога грађани су прихватили уједињење. Године 1879. се поновило оно што се већ једном десило 1876. године. У последњим тренуцима су успели да се некако удруже и онда је почела јуначка борба на бранама. Разлика је била у томе што је 11. марта увече почео да дува снажан ветар који је притерао воду до слабашне бране, која је пробијена и из правца Рокуша поплавила град. Становништво се већ раније припремило на то. Срећом, пре стварног пробоја бране издата је лажна узбуна, због чега је бежање почело раније.

Трагедији града у штампи Аустроугарске монархије, као и у светској штампи посвећен је велики простор. Краљ Фрањо Јосип је посетио град у рушевинама, нашао се новац, а покренуто је и међународно прикупљање средстава. Велики градови Европе су дали једну шестину целокупне суме за обнову. Помоћ је стигла и из Србије. Према узору на Париз, изграђен је други град у систему кружних улица, булевара са великим палатама у стилу еклектике. Разни делови великог булевара добили су називе по донаторима. Москва није била међу њима, али је после Другог светског рата накнадно захтевано место и за руски главни град. Градоначелник Ласло Ботка је у садашњем свечаном говору поново изоставио Москву.

Често се говори да је Тиса главна улица Сегедина, али то у пракси није тако. Град је од времена велике поплаве окренуо лећа реци, центри и јавни тргови су дубље у граду. Главни део живота на води, сада и поворке бродова, дали су млади кајакаши и кануисти. У центру града до данашњег дана нема ни једно место за забаву или тераса са погледом на реку.