Године 2015. Силард Вереш, градоначелник Фелшесентивана, узгајивач коња и такмичар у вожњи запрега, написао је тезу о коњима у оквиру својих универзитетских студија у Сегедину. Подсетио је да су кроз историју коњи први пут коришћени у ратовању. Радни коњи су добро служили у пољопривреди и транспорту. Путовање на коњу било је брже. Од 1800-их, коњи су такође коришћени у такмичењима, спорту и спортском клађењу у Мађарској.
Рад коња био је уобичајен на сељачким газдинствима све до средине 20. века. У време принудне колективизације, било је обавезно да се коњи предају у задруге - за многе људе ово је био емоционални шок који пара срце. Употреба трактора је полако истискивала коње са фарми – током промене система, само неколико индивидуалних фарми радило је са коњским запрегама и раоницима.
У међувремену су се развиле неке нове, посебне и профитабилне гране коњарства. Терапијско јахање, које се користи за лечење физичких и психичких проблема, раширило се првенствено у западној Европи. Имамо малу куповну моћ у односу на ове потребе, а социјално осигурање то не покрива. Са успоном филмске индустрије у Мађарској – на пример, у римејку Бен Хура – мађарски коњи и каскадери-коњаници доспели су у први план на свету.
Коњички спорт је цветао и у прошлости, мађарски петобојци, дресурни јахачи и прескакање препона су се одлично показали на светским такмичењима, а вожња запрега је био и остао успешан мађарски спорт. Изложбе коња или вожње кочијом деценијама су туристичка атракција у Бугацу или Хортобађу. У Бачкој није било значајнијег туризма, остало је мало коња - међутим, многи су носталгични за некадашњим искуством јахања. И Силард Вереш је много јахао у детињству, а бербанске параде са коњским запрегама и јахаћим коњима биле су за њега велико друштвено искуство.
Његов отац је веома волео да ради са коњима, каже градоначелник. Имао је ергелу нониуса, коју су му одузели приликом колективизације. Узгој расплодњака се сматрао државним монополом, а постојали су пастуви измештени и у Горњи Свети Иван. Касније је у околини, у Реју, радила велика фарма за узгој пастува, где су кобиле одвожене на припуст. Чак и током 1990-их, једна прелепа краљевска штала постојала је у Матехази код Баје. Када је Силард Вереш већ то могао себи да приушти, рекао је: хајде да пробамо поново да се бавимо коњима!
Почео је да узгаја црне липицанере и укључио се у аматерска такмичења у вожњи запрега. Овај спорт заволели су и његови синови. Формирано је Удружење за очување традиције и коњички тим ТОПИ ТИМ. У сенци међународних такмичења, у Мађарској се појавио широк свет такмичара на аматерском и полу-аматерском нивоу. Зависи и од особе где се и на ком нивоу бави овим спортом. У Мељкуту су, на пример, у организацији Шандора Муитија одржавана национална, па чак и међународна такмичења, која настављају и његови наследници. На другим местима, на пример у многим задунавским насељима, организатор је умро или се преселио, а такмичења су престала.
Сарадња са Коњичким клубом „Империал“ из Келебије успостављена је потпуно независно од тендера Европске уније. Познавали су се од раније. И тамо ради исти тренер: Ласло Кечкемети, светски шампион са запрегом са погоном на два и четири точка. Два одлична такмичара из Келебије су Оливер Бунфорд и Терез Керестеш. И пре објављивања конкурса, заједно су ишли на такмичења, одржавали заједничке тренинге, а заједнички тренер гради исти генетски фонд у оба коњичка друштва. Другим речима, успели су да добију финансијску подршку за оно што су и иначе радили – али до тада уз велики губитак, на рачун љубитеља коња и чувара традиције.
У оквиру пројекта Интеррег ИПА Мађарска-Србија HUSRB/23R/31/010, EQUESTSPORT CB, сарађују коњичка удружења из Горњег Светог Ивана и Келебије. На тендеру додељен износ - скоро 324.000 евра - омогућава да се све ово уради много ефикасније. Подржана сарадња подразумева спровођење заједничких програма обуке и заједничко учешће на такмичењима. Организују конференције, обуку судија и оцењивања изгледа коња. Позивају најпознатије произвођаче запрега и алата да би из прве руке сазнали о техничким иновацијама – на пример, онима које побољшавају управљивост запрегама. Све ово је забележено на фотографијама и видео снимцима и свако може да погледа и учи из њих на њиховој веб страници у било ком тренутку.
Пројекат почиње 1. јула и траје 18 месеци. Међутим, набављена средства, акумулирано знање и мрежа контаката заједничку коњичку традицију у пограничном региону дугорочно постављају на чврсте темеље.
