На бајмочком штанду Буњевачке Виле из Мале Босне жене су спремале ронђаву чорбу. Објашњавају нам да је она добила назив по ронђавом тесту. Будући да је доста скромно јело, оправдано можемо претпоставити да су некада они који су је кували такође били некако неугледно обучени. Састојци споменуте чорбе могу да се нађу и у најсиромашнијим домаћинствима: шаргарепа, зелен, бели лук, келераба, не резано, већ руком тргано „ронђаво“ тесто – а и једно до два јајета. За време радова на њиви ово јело се брзо спремало. У Бајмоку, близу мађарске границе где живи доста Буњеваца, већ традиционално се последње суботе у августу одржава Фестивал буњевачких јела. Учествују Буњевци из више насеља са севера Бачке, али кувају, пеку и нуде своја јела и мађарска и немачка заједница. „Пола села су били моји ђаци“ – каже Марта Кокаи Дели, наставница у пензији, ранија председница бајмочког Мађарског културног друштва „Ђерђ Дожа“, руководитељка хора и учитељица цитре. „Буњевци нам долазе на Дан „Доже“ који одговара кирбају за Петровдан, а ми смо стални гости на Фестивалу буњевачких јела“. Пробамо крофне са пекмезом које нам нуде из „Доже“ – божанствене су. У добрим су односима са Буњевцима, имају доста заједничког у култури, испреплитали су се музика, игра и кухиња. Чак су им и дозиднице сличне – окачено је скоро по неколико на свим штандовима, јер и то спада у културу кухиње. Марта Дели Кокаи сматра да им је и туга слична: мало је остало младих, многи одлазе у западну Европу. Не могу се формирати више ни дечји цитрашки оркестар, ни дечја фолклорна група, нема довољно деце. Хор ради са средовечним и старим људима, учествују на Дуринду, сваки наступ им је празник. На бајмочком фестивалу је стални гост Немачко удружење Maria Theresiopolis. Њихова руководитељка Магдалена Деак говори мађарски, по мајци сам полушвабица – објашњава нам. Осим за време Светског рата, није било сукоба између локалних Немаца и осталих националности. Након одмазде и исељавања је остало мало Немаца – а они су од тада поново у добрим односима с другима. Удружење Theresiopolis одлази и у Вуковар, ако их зову, у Бајмок долазе сваке године. Сада су донели штиријску питу с јабукама, кох од пиринча, кифле са сиром и баварске переце – и наравно, за десерт увек има моцарт-кугли.

„Овај фестивал говори о идентитету“ – каже нам др Сузана Кујунџић Остојић, председница Националног савета Буњеваца. У Србији се Буњевци признају као самостална национална мањина. „Мајчина кухиња у одвијању нашег живота има скоро толико важну улогу као матерњи језик. Овде се сећамо кухиње наших мајки.“ Омиљено буњевачко јело председнице је тарана. У њеном детињству тарану јој је кувала тетка, а сада је она спрема за своју породицу. А шта је тајна добре таране? Домаћа тарана, домаће кобасице, домаћа паприка и много љубави.

Ове године је тарана истакнуто јело Фестивала. На штанду Министарства за развој села Каћа Кумет детаљно објашњава како се спрема. За домаћу тарану су потребни брашно, јаја и вода – важно је да се тесто умеси без чворова, уједначено. Пропушта се кроз решето, и по могућности суши неколико дана на отвореном.

Кување почиње тако да се кромпир и црни лук пропрже на домаћој масти, додаје се слатка домаћа алева паприка и со, долије се врућа вода. Када се кромпир скува, тада се додају тарана и димљене кобасице и даље се кува још петнаест минута. Не може да не успе, али што се већа количина кува, тарана је боља.