15.09.2022.

Сећање на кубикаше

Наш регион

У дворишту Градске куће града Чонграда постављена је стална изложба на отвореном која евоцира успомене на живот кубикаша који су углавном у другој половини 19. века радили најтеже послове око регулисања река на Алфелду.

Article image
15.09.2022.

Сада, у ова сушна времена, често чујемо да из Мађарске отиче више воде него што улази у земљу. За све то се окривљује регулисање река у 19. веку, када је пре свега Тиси и њеним притокама исечено узано, дубоко и право корито, чиме им је убрзан водоток, а на ораницама изврсног квалитета којe су раније често билe поплављенe – обезбеђена је сигурна производња. Почетком 19. века проблем је био управо супротан: растући број становништва је тешко нахрањивала обрадива површина. Пролећне поплаве су плавиле велике површине – према данашњем схватању, цветала су дивна водена станишта, богатство врста живог света је било задивљујуће – али су људи у појединим кишним годинама гладовали.

Међу становништвом села и трговишта је незапосленост била висока. Регулисању река су претходиле дуготрајне расправе, највероватније се морало финансирати од државне подршке. Али када је за то створена могућност, за многе људе је значило егзистенцију – чак и бољу од сезонског надничарског посла. Задивљујуће су бројке које читамо у аналима Чонграда: за пола века је на укупно близу три милиона хектара пољопривредна производња постала безбедна. У златно доба кубикаша померање земље је за око две стотине хиљада мушкараца обезбедило редовне приходе. У данашњем свету механизације можемо само да се ишчуђавамо како је невероватна количина земље померена ашовима, лопатама, кубикашким колицима и снагом људских мишића.
Нарочито је било тешко када су се из будућег корита земљом натоварена колица морала извлачити на растући насип. Конструкција кубикашких колица је таква да - када се помера хоризонтално - две трећине тежине оптерећује точкове; међутим, узбрдо то више не важи. Понекад су чланови породице, жена или деца у пубертету били дословно упрегнути у колица како би вукли запрегу и тако олакшали кубикашу гурање колица.

Кубикашки рад је за две-три генерације створио посебан начин живота: рад их је одвојио од места становања. Нису могли сваки дан да се враћају кући. Место обављања послова се стално мењало, због чега су имали мало ствари код себе. Кубикаши су кували за себе – тако је било најјефтиније. Они су пољопривредне алате мало изменили, на ашов су ставили опруге, продужили су дршку лопате, а на лопати су направили оштрицу. Точкови кубикашких колица су били велики, а бочне странице високе, како би могло да се утовари што више земље. За време рада кубикаши су носили беле кошуље дугачких рукава које одбијају светлост и шешире, у топлијим периодима су радили боси. Храна им је личила на пастирску: често су јели чорбу са сланином и кобасицом или чованску тарану. Спавали су у колибама укопаним у земљу и прекривеним лиснатим грањем.

До почетка 20. века регулисање река је окончано у овим крајевима, престала је потреба за њиховим радом. Многи су отишли у иностранство, између осталог у Турску и Америку да раде на изградњи железнице. Успомену на њих чува град Чонград, сужена Тиса која тече поред града, четврт Пирошкаварош, где је некадашњи градоначелник Јанош Пирошка кубикашима на свом имању поделио плацеве за куће, као и монументална скулптура Кубикаш на Тргу Хуњади, дело Беле Тота.