Кикиндска сувача је једна од три сачуване у Европи. Поред ње, постоје још у Сарвашу у Мађарској и у Отоку у Хрватској. Саграђена је 1899. године, а са радом је престала 1945. Шест година касније стављена је под заштиту државе, а 1990. године је проглашена за непокретно културно добро од изузетног значаја за Републику Србију.
Сувача је суви млин који је за млевење житарица као покретачку снагу користио коње, од једног до пет пари. Пар коња је могао да самеље до 100 килограма жита за један сат, а према предању, од брашна самлевеног у сувачи, хлеб је био изузетно укусан и квалитетан.
Јован Петронијевић, конзерватор за дрво, који предводи тим стручњака који води конзерваторске радове, каже да је било тешко пронаћи податке о свим елементима млинског механизма, али да је, истражујући, закључио да је основа погонског простора било велико коло, које је учвршћено за централну ваљкасту осовину која се зове попа. Окрећући се око попе, коњи су покретали механизам за млевење жита, односно две линије за млевење које су се састојале од коша у које се сипало жито, испод кога је био мучњак, односно дрвена бачва са два камена која су млела жито. Испод мучњака налазили су се дрвени кошеви са ситима кроз које се сејало брашно различите финоће.
У кикиндску сувачу дрвени механизам је допремљен из Падеја, те године када је изграђена. С обзиром на то да никада раније дрвени делови нису рестаурирани, степен девастације је јако велик.
— Наш задатак је да заштитимо те дрвене елементе и конструкцију од даљег пропадања, што значи да би требало сви да се конзервирају, али и да им се врати стари сјај у смислу да би требало консолидовати девастиране делове које су напали инсекти, тј. штеточине које нападају дрво, због саме старости те дрвне конструкције и елемената који се налазе у самом млину. Следећа фаза би била заштита свих тих реконструисаних и консолидованих елемената који недостају или би требало да се поправе — напомиње Петронијевић.
По завршетку конзерваторских радова, који би требало да буду окончани крајем јануара, према пројекту почеће изградња новог објекта у дворишту за посетиоце. Укупна вредност пројекта је око 514.000 евра, од чега је Народном музеју Кикинда припало 101.000 евра.
— Овде треба још доста новца уложити у неком будућем периоду, то је сигурно, али оно што је најважније, што је највећи приоритет који су издвојили стручњаци Републичког завода за заштиту споменика културе, јесте дрвени механизам. Он је суштина млина, оно што је највредније, у ствари једино вредно у сувачи и управо је то разлог зашто су конзерваторски радови на дрвету одабрани да се сада раде, јер је све друго споредно. Сви остали делови могу да се ураде, изграде, дозидају, али дрво је суштински важно — истиче Лидија Милашиновић, директорка Народног музеја Кикинда.
У пограничном региону Мађарске и Србије сачувани су различити типови млинова, а кроз пројекат „Путеви млинова“ заинтересовани имају прилике да се упознају са њима, кроз заједнички туристички програм у пет насеља у којима су смештене партнерске организације — Кишкунфелеђхази, Опустасеру, Ходмезевашархељу, Кикинди и Орому. Све то са циљем да се за будуће генерације сачувају ове некада карактеристичне економске грађевине, које су се користиле првенствено за млевење житарица, које су и данас основа људске исхране.
