На вашару који се одржава сваке треће недеље у месецу, карактеристично разгледају и купују већином старији људи, док је на породични дан поводом 35. годишњице стицања статуса града дошло много младих породица са децом. У оквиру презентација избора спортских дисциплина спретној деци је додељена цела приколица пехара, а најмлађима су певане омиљене дечје песме.

Ватрогасци и њихови аутомобили су најинтересантнији када нема пожара, деца могу да седну за волан и могу да притискају трубу или сирену. Ватрогасци из Морахалома су на потпуно безбедан начин упалили и праву ватру како би деца имала шта да гасе. Морахалом је до 1950. године био салашарски центар, у оквиру тадашње административне реформе је постао самостална општина. Али тада је био само једно од насеља локалних административних и образовних центара у свету салаша који је служио уздизању салаша на Пешчари. Мештани Морахалома који су тада живели и радили, још између 1950. и 1989. године добро су економисали својим могућностима: прилику да одлуку о додели статуса града преузме имао је председник Градског већа Ђерђ Мурањи, који је дуго био на челу насељеног места. У периоду од 1990. до 1994. године градоначелник је био Ласло Катона, а од 1994. године градом управља Золтан Ногради.

Промена режима, а потом придруживање Европској унији, отворили су широке могућности за развој места у унутрашњости – само их је требало искористити. Место које је некада углавном живело од пољопривреде, отварало се према туризму и индустрији, а након што је Бањско лечилиште Света Елизабета постало познато, одомаћило се све више услуга у служби дужег боравка и квалитетне забаве бањских гостију. Такви су Дом за манифестације Aranyszöm/Златно око, Коњички центар Футо-Добо, Парк Хиљаду година, Српски културни центар Коло. Резерват бивола у Нађсекшошу за свако годишње доба нуди нова и нова чуда. У центру града већ има хотела са четири звездице, многе породице имају допунски или цео приход од издавања комерцијалних смештаја. Многи налазе посао у индустријском парку који се све више развија. – Овде имамо све… – смешка се млада жена Моника Ђуриш. Они су поносни на то, претпостављају да им многи завиде на постигнутом квалитету живота, окружењу места становања. У разговорима на јубиларном породичном празнику смо закључили да су мештани највише задовољни одличним функционисањем основних услуга. Осим Монике Ђуриш, други још помињу јаслице, дечји вртић, школу, здравствени центар и Среску управу владе, као и базен у Морадомбу који прима пливачке спортове и школу пливања. Атила Калман такође сматра да је најважније да су они доступни у Морахалому, не мора да се путује, да се дуго чека. Више њих је поменуло међу неизоставним услугама лечилишни део бање.

Старији грађани се присећају које године им је асфалтирана улица, када су се запослили у неком локалном предузећу или установи. Када је отворен обилазни пут који води изван града, опасан транзитни саобраћај магистралног пута бр. 55. Многи желе да се преселе овде или само да користе услуге у Морахалому. Додељени су плацеви, породичном подршком за изградњу кућа многи млади могу да се населе у овом граду. Атила Калман каже да је урбанизација произвела добре и лошије ефекте. Раније су се сви познавали – то је било добро. Сада се већ јављају једни другима само блиски познаници – то већ није толико добро. Велика је ствар да имају бању и да је она постала толико позната – то је добро. Није добро што је за викенд огромна маса људи и они који преко недеље раде, не могу да нађу пријатно место на базену.

• Да ли има још нешто што недостаје? – питамо Атилу Калмана.

– Сигурно има – одговара – али тренутно не могу ничег да се сетим.