Посетилац заврти ручку и тиме производи струју, а струја покреће видеопројектор на којем се ређају необичне, нацртане слике. Навијањем се механички покреће конструкција на којој се крећу фигуре, кола и коњи, подсећајући на атмосферу старих вашара. Истовремено пријатан, умирујући женски глас прича о магловитим, али у машти некада постојећим стварима. Ово је био први велики подвиг, мастер-рад Роланда Казија на Уметничком универзитету Мохоли-Нађ Ласло (МОМЕ), који је не само заслужио похвалу ректора, већ је представљен и на будимпештанском Art Market-у и одмах скренуо пажњу на ликовног уметника почетника. Овим путем је повезан са Галеријом Варфок, местом поставки и центром манифестација које континуирано представља модерну мађарску ликовну уметност и даје подршку настанку нових дела. Роланд Кази је све до данас члан сталног круга уметника Галерије Варфок. Вергл празноверја, који је у августу представљен на изложби отвореној поводом 100. годишњице званичног постојања Келебије, био је његов први велики подвиг у каријери. Дугим путем је стигло довде дете одрасло на салашарском шору, које за разлику од оца, стрица и браће није изучавало аутомеханичарски занат, већ се уписало у једну кечкеметску средњу уметничку школу. У детињству је много цртао, обликовао пластелин – волео је све што може да се обликује руком. У Кечкемету се упознао са компјутерском анимацијом – волео је и то, јер је отварала нове могућности.

Желео је да буде ликовни уметник, иако тачно није ни знао шта то заиста значи. У његовом окружењу из детињства се нико није бавио сличним стварима. Из средње школе се пријавио на Педагошки факултет „Ђула Јухас“ Универзитета наука у Сегедину – тамо се први пут срео са правим ликовним уметницима. Студенте су научили основама – како се анатомски тачно црта – али после су тражили да то све забораве и пронађу свој стил. Почело је да га занима апстрактно сликарство и доживљавање стваралачког процеса током којег се рађа дело – док је крајњи исход већ мање осећао својим.

Упркос томе волео је то да ради, наступао је на изложбама, био је успешан, истовремено је осећао да његов пут уметничког развоја не води у том правцу.

Поред мануелности, и даље га занимало коришћење софтвера. Тада су биле у великом успону компјутерске анимације, монтажа, тродимензионални графички програми, много је учио. Пред крај трогодишњих основних студија су га подстицали да мастер студије настави на МОМЕ, а тамо на стручном смеру медијски дизајн. На универзитету је образовање било строго технички оријентисано, а студенти су могли да учествују и у озбиљним радовима, нпр. припремали су визуелне слике за позоришне представе. Бојао се: проћи ће ове две године, с једне стране требало је показати нешто, а с друге стране после се запослити негде, где може да примењује научено. Доста инспирација добијао је из дела Имреа Букте, који се у својим делима бави и непокретношћу и заосталошћу краја. Роланд Кази је закључио да је и он понео од куће наследство. Почео је да истражује свет празноверја пограничног подручја Мађарске и Србије. Уживо се ретко сусретао с тим, много више у етнографским описима, у делима Еве Поч и Текле Деметер. У веровањима га је обузела основна ситуација да постоји заједница која покушава да нађе објашњења за ствари које не разуме. Донели су систем правила и мислили да се зло – нпр. град, суша или када птице униште усеве – неће десити уколико се тога сви придржавају. Ако се невоља и поред тога деси, онда је неко крив за то, рецимо, вештица која крши правила.

Година 1970-их и 80-их перформанс је био веома савремен правац. Јанош Сиртеш, мајстор Роланда Казија, био је један од најкреативнијих стваралаца овог периода. Утицај његовог деловања може да се пронађе у перформансима ученика. Роланд Кази је током сакупљања сујеверних прича закључио да поново изведена веровања могу да функционишу као модеран перформанс. Он је то записао на видеу, формирао их – на изложби у Келебији су три таква дела приказана, а и данас могу да се погледају на интернету.

Када је требало да изради мастер-рад на Уметничком универзитету, одлучио је да ће комбиновати разне мануелне и дигиталне технике и користити у материјалним облицима процесе оживљавање појединих елемената у основи вербално постојећег света веровања. Од тога је настао Вергл празноверја са којим је постигао велики успех: до данас га постављају, помињу и анализирају. Успех да постане познат помогао му пронаћи посао којим може да зарађује. Придружио се Студију анимација KEDD где му се међу првим задацима налазила и израда визуелне слике за пројекцију у Државној опери Мађарске, циклусу Вагнеровог прстена. Сећа се да му је то постало сувише велики залогај: испрва то није био истински доживљај успеха, међутим, много је из њега научио. Касније, у припреми и производњи анимираних филмова постигао је много више успеха, а и више је волео да ствара у овом жанру. И данас сарађује са студиом, између осталих у продукцијама као приче Бођо и Бабоца, Бори или Куфлик. Зарађивање пара и развој ликовне каријере су две одвојене ствари – али обема воли да се бави. Када је размишљао како да дочара сујеверје, много се бавио проблемом којим техникама су приказани покрети пре биоскопа. Пажњу је изазвала вртећа свеска - серија непокретних слика: када завртимо листове, састављају се покрети различитих слика у мало. Ово је узео за темељ докторских истраживања: покрети не настају у стварности, већ се само слива мноштво слика, а ми заваравамо наш мозак. Ова су стара филозофска питања: да ли се може упознати овај свет? Шта је време? Физика говори да је време процес који може да се мери. Међутим, ако размишљамо главом филозофа, време постоји само у човеку који перципира. Од Ајнштајна знамо да време не протиче свугде исто. Тамо где је јака гравитација, нпр. у близини планета, тамо се искривљује време простора и спорије протиче. Роланд Кази каже да би желео да ухвати материјалност времена. Уколико је време процес, онда материјално приказивање мора да буде покретно. На ову тему израђен је рад „Континуирана садашњост“: једна машина пресавија каучук у три правца простора. Најновије је да експериментише са могућностима визуелног приказивања четврте димензије. Каже да је то тешко, много се нервира због тога. Није део савремених трендова модерне уметности. Његов стваралачки рад је усамљен процес – а остваривање већ мање. За обликовање материјала потребних за апстрактне садржаје често тражи помоћ. Чланови породице - аутомеханичари су му некада помагали у механичком извођењу Вергла празноверја, сада их, по потреби, замоли за заваривање елемената конструкције које држе оквире просторног времена. Kazi Roland művei megtekinthetők az Instagram-oldalán: https://www.instagram.com/roland_kazi/ Овај стваралачки период је далеко од Вергла празноверја: колико је тешко да све то прими публика? Питали смо га да ли би га разумели када би ово однео кући у Келебију на изложбу? Роланд Кази и себи стално поставља ова питања: коме прави ова дела? Себи? Струци? Свима? Али сматра да није ни важно да пронађе одговор, већ га једноставно носи напред радост стварања.

Како време протиче, у географском смислу се све више удаљава од главног града и све више се приближава родном крају. Најпре је са супругом живео у Зуглоу, после су се преселили у Монор, а недавно у Кишкунхалаш, сада већ са две кћери. На удубљивање и стварање повољно утиче живот у унутрашњости, а са породицом често одлази кући у Келебију код родбине и пријатеља. Сада ради од куће за студио анимација, а због изложби је у контакту са Галеријом Варфок. Упркос томе што је стварање усамљена ствар, добро је о њему разговарати и са другима, јер су потребне повратне информације и конструктивне критике.