Румунија и Бугарска су на мало изненађење, после непуне три године након великог проширења 2007. године примљенe у Европску унију. А Мађарска је, и још осам држaва, примљенa 2004. године, а 2007. године пуштена у Шенгенску зону. Румунија и Бугарска су се спремале да ће од 2011. године и оне моћи да се прикључе. Спремљено су јавиле испуњење услова за прикључење, што је Европска комисија и прихватила, међутим, Француска, Немачка, Холандија, Белгија, Шведска и Финска су одбиле да дају сагласност. Многи од њих су се позивали на то да у ове две земље постоји велика унутрашња корупција, због чега није обезбеђена заштита спољашњих граница Европске уније: ни поштовање царинских правила, ни обустављање организованог криминала, ни спречавање илегалних миграција.
Европска комисија је прецизирала услове, а Румунија и Бугарска су почеле да их реализују. Врло рано је настала расправа о томе да ли су то трајни захтеви, или ће они временом постати све строжији. У европској штампи је било доста нагађања о томе да ли се заправо поједине западне земље плаше корупције, или још више конкуренције: од такмичарске ситуације која је настала услед знатно јефтинијих лучких услуга и услуга теретног транспорта због ниских зарада.
Мађарска се припремала – иначе уз подршку Европске уније – да ће и Румунија постати део јединственог европског простора. Између 2007. и 2011. године у луци Констанца је промет мађарске робе порастао више него двоструко, поставило се и питање да ће мађарска држава основати самосталну лучку јединицу у лучком граду на обали Црног мора. А на мађарско-румунској граници је обновљено више саобраћајница које повезују насељена места на обе стране границе. Међутим, због кашњења је изостао развој луке, а новоасфалтиране путеве су пуну деценију затварале рампе на којима су до 2020-их година чак и локоти зарђали.
Најдуже су их опструирали Холандија и Аустрија. Промет и приход луке у Ротердаму се смањује уколико део бродског промета не доспева њима, већ се истовара јужније и транспортује друмом и железницом у унутрашњост континента. Почетком 2010-их година се десило и то да је грчка привреда оронула, бројна државна предузећа су морала да се приватизују, а луку у Пиреју је откупила једна кинеска државна компанија за пловидбу. Брза пруга Београд-Будимпешта је такође део овог алтернативног превозног правца.
Према оцени стручњака, румунски и бугарски ГДП ће се бар за по једним процентом повећати услед бржег превоза робе. Турска роба ће такође много брже стићи у срце Европе бугарским и румунским путним правцима. Такође је могуће да ће и део промета међународног магистралног пута Е75 прећи на бугарско-румунску путну мрежу, јер је код Реске на граници Мађарске и Србије, код Табановаца на граници Србије и Северне Македоније, као и код Ђевђелије на граници Северне Македоније и Грчке прелазак веома отежан.
Становништву пограничног подручја – упркос томе што су тамошња села за време дугог чекања већином испражњена и остарела – и данас добро дође слободан прелаз, било због запошљавања, било због шопинг-туризма. Очекује се и раст цена некретнина, јер из румунских индустријских центара – Арада и Орадее – може да крене талас исељавања у погранична мађарска села.
Ситуација након промена не мора да крије даље конфликте. Власти појединих земаља под изговором техничке контроле, одбране од епидемије и другим образложењима могу да спречавају теретни саобраћај, чак и са намером ограничавања трговинске конкуренције. Широм Европе је политичка ситуација много лошија него што је била у првој половини 2010-их година. На неколико граница због илегалних миграција поново је уведена гранична контрола.
Посматрајући са позиције Мађарске, овим остаје само једина суседна земља која није члан Европске уније, а није члан ни Шенгенске зоне: Србија. Не зна се када ће преговори о придруживању уродити плодом. Не зна се ни у коликој мери ће повећана геополитичка затегнутост, украјински рат, међународна трговинска ограничења уназадити овај процес. Гледајући у правцу Румуније сада, добро је видети које би биле предности када би осим од Једренa до Надлака (и даље), али и од Ђевђелије до Реске, без застоја могли да крећу роба, услуге и европски грађани.