Према дефиницији, Јужни Алфелд се не претвара у пустињу, јер се пустињом сматра подручје на које годишње падне мање од двеста милиметара кише. У овим крајевима, чак и у веома сушним годинама, падне најмање триста педесет милиметара – истина је да је вишегодишњи просек око петсто педесет. „Не претварамо се у пустињу, већ постајемо степа“, рекао је професор природне географије Јанош Раконцаи приликом излагања у Сегедину, у Агори Алберт Сент-Ђерђи.
Од почетка професорове научне каријере методе истраживања су се у многоме развиле. Ваљане тврдње, а још више предлози решења су само тада могући ако барем приближно знамо размере појава које проучавамо. За разумевање суше веома је важно пратити ниво подземних вода, што може да се испитује. Подземне воде постоје свуда, а њихов ниво и промене могу се мерити истражним јамама. Доказано је да ниво подземних вода прати облике рељефа на површини. Уз помоћ географских информационих система израђене су и карте „рељефа“ подземних вода, чак и модели кретања вода испод површине.
Не могу се занемарити годишње количине падавина, нити њихов временски распоред. Током дугих сушних периода страда вегетација, нестају водена станишта, а живи свет који је везан за њих одлази или нестаје. Узрок исушивање Јужног Алфелда и Њиршега је последица тога што падавине више не надокнађују ниво подземних вода. На ова два подручја, осим оскудних падавина, ни подземне водне струје не доводе воду. Технологија индустријализоване пољопривреде која покривеност биљкама ограничава само на култивисане врсте, значајно повећава испаравање. Када падне неколико милиметара кише, она често ни не продре у земљиште, а доток воде до подземних слојева продире само у изузетно кишним годинама.
Додатни проблем је такође и то што у сливовима река има све мање падавина. У планинама последњих зима пада много мање снега, а део тог снега „сублимира“ – не топи се у воду, већ један део директно испарава, па тако не доспева у реке. На Тиси је 2025. године протекло само шездесет до седамдесет процената вишегодишњег просека, десет милијарди кубних метара мање него иначе. И водостај Дунава је често толико низак да теретни бродови могу пловити само полуоптерећени, а страхује се да би хлађење Нуклеарне електране Пакш могло да подигне температуру воде изнад критичне границе.
Не постоји свеобухватно решење, а и у широком кругу разматрани предлози само су „кап у мору“. У време високог водостаја, традиционално наводњавање поплавних подручја уз реке може донети олакшање само ужем подручју. Ограничено је и заливање усева, вероватно због рентабилности: од четрдесет три хиљаде квадратних километара њива залива се само хиљаду и по. Када би се, уз огромне трошкове вода из Дунава подигла на највиши део Пешчаре и тамо испустила да се разлије, и то би донело само шездесет до осамдесет милиона кубних метара воде годишње – док једна просечна количина падавина донесе један кубни километар, то јест милијарду кубних метара воде. Управо због ових размера не треба преувеличавати ни значај пољопривредних бушених бунара: они дају тек неколико милиона кубних метара воде годишње. Њихова забрана не би битно поправила стање, али би онемогућила преосталу баштенску производњу.
За свеобухватно решење нема довољно ни воде, а ни новца. Ниједан предлог сам по себи није спасоносан. Тамо где се локални актери договоре о задржавању воде у оквиру свог подручја, може се доћи до локалног решења. Да у Србији није изграђена брана код Новог Бечеја, ниво Тисе код Сегедина био би још два метара нижи. Пошто бране имају врло лошу политичку репутацију у Мађарској, изградња планиране водне степенице код Чонграда практично је немогућа. У пољопривреди би се могло много тога мењати: умањити велике монокултурне површине, напустити дубоко орање, обновити сточарство на пашњацима, а уместо прскања површина - користити заливање у зони корена.
Према професору Јаношу Раконцаију, нема изгледа, а вероватно ни политичке воље за велике државне програме који би у довољним количинама вратили воду у пејзаж. Међутим, знање, искуства о животу у складу са природом и о прилагођавању променама могу се много јефтиније вратити људима који живе у тим крајевима. Треба поново научити како живети у хармонији са природом која се мења.
