Ерне Олах је завршио средњу техничку школу за хортикултуру, радио је на пријему сировина у Сегединској фабрици конзерви, али након економско-политичких промена 1968. године тамо се више није осећао добро. Пореклом је из Ходмезевашархеља, а 1965. године се оженио у Алђеу. Из тог места је тада све више људи налазило запослење у погону Нафтне индустрије Алђе. Експлоатисана нафта се на бушотинама претакала у цистерне, а затим транспортована у железничке вагоне-цистерне. Посао није био физички тежак, али је захтевао велику одговорност. Младић се упустио у непознато. Дана 16. јануара 1969. године запослио се у Предузећу за производњу нафте и гаса Велике мађарске равнице. Само три дана пре него што је, надчовечанским напором, угашен пробој бунара број 168 у Алђеу, праћен пламеним стубовима високим и до 50 метара који и дан-данас живи у сећању. Знао је да посао може бити опасан, јер су се већ месец дана готово све вести односиле на пробој и напоре уложене у његово заустављање. Привлачила га је добра зарада, али не само она. Огромне машине, торњеви, пумпе, уређаји под високим притиском – и начин на који су он и њему слични, стручни, одговорни и храбри људи тиме управљали. Распоређен је на сабирну станицу СТ-2, а његов први надређени био је Шандор Халас. Као радник који је променио струку, Ерне Олах се марљивим учењем оспособио за нафтног стручњака. Као мајстор производње, а касније као координатор одржавања, обављао је одговоран посао током 32 године. Захваљујући послу, током година је направио и сакупио велики број фотографија (и илустрације овог текста потичу из његове збирке). На екрану рачунара показује огромне пумпе типа КМ9Т, присећа се хука центрифуга које су покретали електромотори снаге 110 киловата. На другим фотографијама виде се машине за бушење, до осовина заглибљене у блату. Без обзира на терен, до тачке бушења морало се стићи; ако би једна гусеничарска машина потонула, долазила је друга. Газили су и сабијали земљу, али су стизали тамо где су наумили. Нафташи нису знали за немогуће! На другим снимцима виде се сабирне станице, гасна постројења, бројне бушотине и цевоводи. У цевима је владао огроман притисак. На фотографијама се види та робусна снага. Али, како каже Ерне Олах, не само она – већ и прецизност с којом су монтери цеви реализовали рад пројектаната. Остварени ред био је леп попут ликовног дела. Овај огроман посао, који је подразумевао истраживање и експлоатацију лежишта угљоводоника у Алђеу, обављали су стручњаци. Руководиоци су од обучених и у пракси проверених сарадника – нафтних инжењера, техничара и квалификованих радника – образовали тимове. Међу првим руководиоцима били су Тибор Сурмаи, Јанош Пожгаи и Јожеф Барош, а најдуже је радом управљао директор погона Аладар Јуратович. Јуратович је био легендарни руководилац, човек који је прошао и испробао све фазе струке. Према речима Ернеа Олаха, имао је невероватно добро памћење – готово сваког је познавао. На недељним састанцима строго је контролисао извршење задатака договорених у погону. Све је памтио и није оклевао да лично изађе на терен и провери да ли је заиста онако како је речено. Ерне Олах је сматрао да су управо руковаоци бушотинама најважнији актери успешне производње, иако су имали најниже плате. Више пута је код својих непосредних надређених заступао њихове интересе. Тешко је замислити да је толика количина нафте – у једном периоду чак 70 одсто годишње потрошње Мађарске – истицала из слојева кроз отворе пречника свега 3–4 милиметра, такозване млазнице. Растворени парафин у флуиду могао је да зачепи поједине делове система, због чега је било неопходно редовно одржавање. Млазнице су морале да се демонтирају и чисте, а парафин наталожен у производним цевима уклањао се напорним и савесним радом – по снегу, мразу и летњој жеги. Ако руковаоци бушотинама нису добро обављали свој посао, могли су да оштете нафтоносни слој – зато су заслуживали веће поштовање.

У оквиру нафтне индустрије подржавали су оне који су желели да се школују. Подржавани су спорт и култура. Одмор радника обезбеђивала су бројна одмаралишта и рибарске кућице. Организован је велики број излета. Социјалистичке радне бригаде биле су праве заједнице; на „комунистичке суботе“ људи нису ишли из принуде, већ зато што су заиста желели да помогну – каже Ерне Олах са уверењем. Алђе, који је дуго био део Сегедина, много дугује индустрији угљоводоника. Пре свега то што су мештани остварили сигурна и, у домаћим условима, висока примања. Ипак, развој није текао лако. Део „херојског доба“ је и прича о томе када се Ернеу Олаху родило прво дете и када су купили шпорет на плин у боцама – родитеље је било веома тешко убедити у предности те „новине“. „Хоћете да дигнете кућу у ваздух?“ – питао је таст. Касније је и изградња гасоводне мреже ишла споро. Узалуд су објашњавали колико ће бити удобно, тадашњи руководиоци села су се позивали на то да је управо организован локални водовод и да становништво још није отплатило ни водоводне прикључке – да не говоримо о опасности од експлозије.

Супруга Ернеа Олаха такође је радила у нафтној индустрији. Имају два сина, обојица су у браку, а у обе породице расту по двоје унучади. Оба сина такође раде у нафтној индустрији – један у области изградње, други у гасном погону. Практично су нафтна династија.

Ерне Олах не прикупља и систематизује само успомене са радног места, већ и поједине делове историје Алђеа. Након промене политичког система, под вођством др Јожефа Пирија, спроведено је осамостаљивање насеља, јер се на економску снагу и локалне пореске приходе могло ослонити при реализацији инвестиција као што су нова школа, хотел „Лаванда“, нове јаслице, нови Дом културе и бања "Борбалаʺ. Све улице су асфалтиране, постоји канализација и потпуно изграђена инфраструктура која чини ову велику општину пријатним местом за живот.