Др Ана Секе, председница Етнографског удружења „Киш Лајош“ из Малог Иђоша је 2020. године први пут посетила овај локалитет у оквиру једног излета. Водичи су јој били Рожа Пеце и Ласло Коренчи, познаваоци завичајне историје, туристички водичи и истраживачи заборављених локалитета. Тада је коров досезао небо, а гвоздена ограда испред обелиска је служила за одлагање смећа.
„Осећала сам да не могу оставити овако”, каже др Ана Секе. „Распитала сам се шта је потребно за уређење. Новац и пуно дозвола власти. Ласло Коренчи је почео да помаже у прибављању дозвола. Преко Националног савета Мађара сам упознала Магду Латинкић, председницу Мађарског културног центра у Тителу која живи овде, она је пуно помогла у организацији посла. Када смо створили услове, конкурисали смо код Фондације Бетлен Габор, која нам је одобрила средства у вредности од 6000 евра. Након много рада обнова је завршена крајем 2022. године.”
Испод обелиска високог девет метара на највишој тачки Тителског брега није сахрањен било ко. Армин Лајнинген Вестербург имао је годину дана када су његовог оца, Кароља Лајнинген Вестербурга, једног од 13 арадских мученика погубили. Отац и син се никада нису срели. Дечаку је намењен војни позив након што је завршио Лудовику, ипак се због крхког здравља касније запослио у Министарству пољопривреде. Његов најзначајнији ангажман је представљало руковођење регулацијом речних токова Дунава, Тисе и Бегеја при ушћу.
У прошлости су велике реке редовно плавиле подручје, претварајући огромна пространства Баната у мочварно тле. У близини се налазе Сремски Карловци где је након победничке Сенћанске битке склопљен мир са Турцима 1699. године. То је представљало предуслов за регулацију река, као и за обраду плодног земљишта. Здравствени разлози су такође играли важну улогу у исушивању мочвара, након османског периода многи колонисти су се разбољевали и умирали од болести које су се шириле мочварним подручјем.
„Ово је јединствено водно подручје”, сматра Имре Халгато, грађевински инжењер и стручњак за водопривреду. “Када расте водостај Дунава, расту и Тиса и Бегеј, али овај принцип функционише и обрнуто. Један од основних корака је представљала изградња Францовог (Великог Бачког) канала од Бездана до Бечеја, који је пуштен у употребу 1802. године. На овај начин је створена веза између Дунава и Тисе. Било је потребно обезбедити протицај Дунава и несметану пловидбу – чему је допринело просецање клисуре Казан 1834. године. Након тога су воде укроћене изградњом система брана. Највећи део овог огромног подухвата је вршен ручно. Тада изграђене земљане бране стоје и данас, и штите насеља и плодно земљиште.”
Док окружујемо обелиск, данашње нараштаје је потребно подсећати да је ово место историјски значајно. Сенћански парох Еде Микић је сажео историју насеља: ту је још у римском периоду стајало утврђење, касније је изграђена тврђава, док је гробље изграђено око цркве унутар комплекса тврђаве. Тврђава је припадала Калочанској надбискупији, а 1526. године је тителски старешина кренуо са 200 војника у Мохачку битку, где је заједно са својим војницима изгубио живот. Турци су месец дана касније запосели празну тврђаву. Касније је бечки двор срушио утврђење које је изгубило значај.
Армин Лајнинген Вестербург је умро 1900. године у Бечу у својој 52. години. Жеља му је била да га сахране на врху Тителског брега, на месту где се може посматрати плод његовог рада, плодно земљиште на мочварном станишту. Тело му је возом допремљено у Тител, а захвално локално становништво је ковчег носило на раменима, преносећи га са рамена на раме на последњи починак. Тиме што су цивили мађарске националности уз помоћ локалне самоуправе уредили гробно место, и намеравају сваке године да положе венац на гроб, достојно чувају успомену на њега.
