Данас многи жале за временима када пролећне воде нису отицале каналима, већ су на широком подручју све до августа обезбеђивале влажност тла. Само што је тада од Сегедина до Киштелека 6-7 хиљада хектара земље било привремено под водом, те се то подручје користило углавном за испашу. Иначе, ови простори нису издржавали много стоке, јер је и производња сточне хране за зиму била ограничена.
Данас је тешко замислити да су велике реке Карпатског басена до краја праисторије текле другим коритима од данашњих. Главно корито Дунава се налазило источно од Сегедина, а Тиса је вијугала на плавном подручју Криша. На основу старих хидрографских карти сазнајемо да је велики део Алфелда периодично био под водом, те пољопривредна производња није могла да буде сигурна.
Ситуација се услед регулисања река мењала тек у 19. веку. Када су истовремено биле обилне падавине, или се снег брзо топио у планинама, тада је претила опасност од поплава и унутрашњих вода. Упозоравајуће трагедије као што је велика поплава 1879. године која је уништила Сегедин, учиниле су људске вредности, места становања, производњу хране много важнијим од заштите природе чији је појам касније почео да се шири.
Променама је најмање био изложен најдревнији део данашњег Белог језера. Елементи почетног рибарства су се појавили већ у 18. веку: одавде је у Тису премештана рибља млађ узгајана у много заштићенијим околностима. Услед губитака територија након пораза у Првом светском рату, у преосталим деловима земље свако подручје је добило на цени. Тридесетих година прошлог века било је покушаја да се у појединим деловима Белог језера узгаја пиринач. Добили су веома укусан пиринач, али у малим количинама, те због приноса рода није био исплатив, иако су покушаји трајали све до 1960-их година, када су направили промену и почели да успостављају систем рибњака.
У стара времена није било толико велике разлике између ловаца и птичара. И птица је прво уловљена, па су тек после могли да је посматрају изблиза. Тридесетих година прошлог века у околини Белог језера начелник Железничке амбуланте у Сегедину почео је да се бави ловом (на овогодишњем Ждраловању је прослављена 130. годишњица његовог рођења). Он је био веома темељан човек, о сваком плену је водио дневник. Када није препознао птицу, тражио је помоћ од стручњака. Већ тих тридесетих година иницирао је да се језеро унесе у регистар заштите природе. Пастири који су страховали за своју егзистенцију: чак су и батинаша послали на њега, сматрајући да се пашњаци смањују, јер је начелнику важнија добробит птица него пастира.
Рибњаци који су функционисали од 1961. године, проширени су 1982. године. Данас се на скоро две хиљаде хектара у 141 језерској јединици гаје углавном шарани. Непрестана је намера да се у Мађарској подиже конзумирање здравог рибљег меса. Ово је за четрдесет година на годишњем нивоу од три килограма по глави становника повећано на седам килограма, али у међународном поређењу је ипак још увек мало. Међутим, Мађари се плаше рибље кости, и осим Божића, ретко једу рибу.
Данас је Бело језеро, поред језера Тиса и Хортобађа, једно од главних одморишта сеобе птица. Туристичке манифестације и едукативне стазе уче више генерација упознавању и заштити природе. Сада се као резултат дужег периода, распрострањености фотографисања и интернета, двогледа великог капацитета и редовног прстеновања птица, тачно могу пратити токови изазвани привредним делатностима и климатским променама.
Старији чувари природе се још сећају времена када су се први ждралови појавили у плиткој води. Последњих година већ близу четрдесет хиљада птица борави овде привремено. Надајмо се да их ове године неће десетковати птичји грип, који је 2023. године однео много жртава из њиховог круга.
