Роберт Молнар je са свега 19 година – у залету промене власти – ушао у политику земље: између 1990. и 2002. године заузео је руководеће функције у Независној страници малих поседника – пољопривредних радника – и грађанства, био је у више мандата посланик Парламента. У родно место се вратио 2002. године, где је раније организовао летњи серијал манифестација Оперетско село и где је изабран за градоначелника.
Тадашња Кибекхаза је „било место са мало импулса“ – сећа се Роберт Молнар. Споља је било запуштено, унутрашња правила рада нису функционисала, од претходног руководства је наследило и позамашан дуг. У високој политици је научио да није срамота питати стручњаке оно што доносилац одлука сам не зна. Скрининг је тачно одредио задатке и у областима у којима се само споља види ако село не функционише добро.
Мађарска се 2004. године придружила Европској унији, низ задатака прилагођавања је било тиме повезано. Јавне зграде су морале да постану приступачне, у циљу јачања безбедности исхране требало је изградити и прилагодити систем HACCP. Ово потоње односило се и на централну кухињу Самоуправе коју су надзорни органи хтели да затворе. Млади градоначелник је тражио одлагање и поново стручну помоћ органа јавног здравља. У року су завршили реновирање, а осим што су испунили прописе, кухињу за 160 људи су проширили на 500 људи.
Средили су школу, забавиште, јавне установе, здравствени и социјални сектор. Изградили су нову капелу, јер је стара већ била у тако лошем стању да се привремено сахрањивало из цркве. До данас одлично функционише тада створени систем заштите породица – социјална мрежа. Када су наишли на неке проблеме, одмах су почели да траже решење. Нису то биле велике, већ важне ствари, нпр. да се фудбалери не туширају хладном водом у дворишту Службе градоначелника.
Роберт Молнар се брзо досетио да у руковођењу селом има ствари физичког и техничког карактера које се не смеју занемарити, али је исто толико важна духовна повезаност и изградња заједнице. Први такав корак био је – када су непосредно после избора са члановима тела замолили грађане Кикбекхазе да за викенд друштвеним радом уреде гробље које се претворило у џунглу. Када је нестао коров, шибље и смеће, остали су само голи гробови, и постало је јасно да на гробљу нема ни једног дрвета. Од тада је тамо посађено близу 1000 стабала, гробље у Кибекхази је постало сеновито, покривено крошњама.
Почетком 2000-их година, у селу је слабо било интернета, иако је требало да се деле информације у заједници. На крову општине је из комунистичког режима остао звучник преко којег су раније читане најважније вести. Ово је обновљено, један спретан млади механичар је поправио звучник и поново је почело оглашавање, ало, ало, пажња: дешава се то и то. Имали су добар одзив, од тада на фејсбуку већ имају службу за вести заједнице, а важне информације доспеју до свих.
Правим путем су стигли од стварања заједнице до оживљавања традиције, а најбољи пример је Kübecker Manufaktur који је истовремено кафић, посластичарница, ресторан, простор заједнице са посебном атмосфером, ревитализација и прилагођавање 21. веку некадашње швапске кулинарске традиције. Дуго је већ надалеко познат симбол овог места.
