Сушног лета 2022. године грмљавине су једноставно нестале. Стизали су хладни фронтови, али са мало освежења које је пратило нешто ветра, али су ти фронтови једноставно прошли изнад Алфелда. Род је био катастрофалан, а и флора и фауна су претрпели велике штете. “Некадашњи стари“ су запажали да реке и језера „привлаче кишу“. Ово може и научно да се потврди: на површинама које су покривене водом, испаравање је редовно, што је потребно да од влажних ваздушних маса које долазе из правца Средоземног мора и Атлантског океана падне киша на земљу.
Већ је дуже време опште познато да се за време регулисања река претерало. Корита Тисе и притока су исправљена и потиснута између брана. Раније поплављена подручја су поорана. На тај начин су за становништво које је у 19. веку значајно порасло, ослобођено око двадесет хиљада квадратних метара плодног пољопривредног земљишта. Међутим, овим је нестала и способност тла да задржи воду: толико воде која би за целу годину надокнадила површинско испаравање није допрло, па се горњи слој од 15 до 20 cm брзо исушио и тамо где у близини није остало површинских вода, мочварних и баровитих подручја, престало је и испаравање.
Тло на Пешчари већ ионако теже складишти воду, дакле исушивању подручја доприносе и околности тла. На црници су велики пољопривредни комбинати, огромне парцеле, а тешка механизација је створила „рало“ – испод линије орања земља је постала збијена и вештачки се створио водонепропусни слој. Земља изнад, која је редовно обрађивана, брзо се исушила, чак ни за време већих киша и топљења снега вода није могла дубље продрти и обезбедити резервну влажност.
Истраживачи Географског и геолошког института Универзитета наука „Етвеш Лоранд“ Габор Тимар, Густав Јакаб и Балаж Секељ су у јануару ове године објавили рад у којем су резимирали разлоге поменуте поплаве и дали предлог за решавање овог проблема. Суштина идеје није нова: значајна подручја треба вратити природи, наиме, без тога ће ослабити безбедност рода. Требало би одабрати подручја на којима би се укинула аграрна производња и створити водена станишта која се испаравају и складиште воду у тлу. Требало би их распоредити у облику мозаика, како би се испаравање спајало и допринело да заиста дође до киша.
Друго решење: сетва без орања се већ примењује. Изостанак обраде тла не смањује просечан род, штеди се и на гориву, а за неколико година нестаће и „рало“ – слој који због тешке механизације не пропушта воду. Истраживачи мисле да некадашња подручја под водом и због тога треба вратити природи, јер на њима ионако није оптимална производња и пољопривредници углавном живе од субвенција. Њима те субвенције могу и даље да се исплаћују, само правне услове треба обезбедити.
Према неким „тамнозеленим“ мишљењима, требало би укинути мрежу канала унутрашњих вода, јер одводе и постојећу воду са подручја. На преласку у нови миленијум, на Тиси је било великих поплавних таласа, 2006. године код Солнока, Сегедина и у Војводини све до ушћа, измерен је досад највећи водостај. Насељена подручја су тешком муком одбрањена од разарајуће поплаве и унутрашњих вода. Односно, истраживачи упозоравају да се не сме направити одједном сувише велики корак. Постепено, пилот пројектима би требало мењати, посматрајући и имати у виду њихове резултате.
Међутим, то је дугорочни задатак и постоји опасност да ће, када је време кишовитије, нестати и намера, као и новац и политичка воља за променом.
