28.05.2020.

И без руку помера границе људских способности

Наш регион

Тридесетшестогодишњи Славко Адамов, најмлађи станар суботичког Геронтолошког центра, пример је да срећа није недостижна, ако умемо да је препознамо у оном што имамо, а не да је тражимо у оном што немамо. Иако је рођен без руку, за овог младог човека то не представља недостатак или препреку. Научио је да ради све ножним прстима и то чини веома вешто. Израстао је у потпуно самосталног човека, свестрани је спортиста, успешан је, ниже медаље и пехаре.

Article image
28.05.2020.

Овај ведри параспортиста живот у Суботици започео је у Дому за децу „Колевка“, а од 2005. године живи у Геронтолошком центру за који каже да није дом већ хотел и да му пружа више него што би имао на било ком другом месту.

— У „Колевци“ сам стекао прве пријатеље. Не сећам се свега, али сестре које су тамо радиле су ми причале да су ме храниле, али су ме и намерно пуштале да виде како ћу се сам снаћи. У почетку сам шутирао тањир. С временом је дошло све на своје. Школовање сам наставио у Заводу за професионалну рехабилитацију инвалидне деце у Подгорици, а по завршетку Средње трговачке школе вратио сам се у Суботицу. Имао сам одмалена визију о себи, а то је првенствено да се остварим као спортиста – каже Славко, а да је у томе и више него успео, потврдио је на прошлогодишњем Међународном прекограничном ултрамаратону Апатин – Осијек, где је возећи специјални трицкл, стазу од 51 километар прешао за око три сата.

Учествовао је на маратонима у Суботици, Осијеку и Београду и велике успехе постигао је у Варшави и Пловдиву, где се окитио бронзаним медаљама у паратеквондоу.

— И пре него што сам добио трицикл захваљујући Елвири Јаноши, нашој ултрамаратонки, био сам активан у теквондоу. Кад год је требало да будем на тренинзима у Београду, директор Геронтолошког центра, Ненад Иванишевић ми је омогућио превоз. Члан сам клуба за особе са инвалидитетом, али морам да сачувам ноге тако да сам одлучио да се посветим више маратонима. Не желим да због повреда угрозим ноге — каже Славко.

Нема тренера, нико га ничему не учи и каже да ни не треба.

— Све је само моја жеља и воља. Свестан сам да могу, и радим на себи да бих постигао још више.

У слободно време игра шах, мали фудбал, активан је на друштвеним мрежама, воли музику, излази, али чешће одлази у посете и прима у госте другаре. Често попије кафу и са старијим станарима Геронтолошког центра. Славко ногама вешто користи прибор за хигијену, сам се брије, ножним прстима четује, има технику облачења која подсећа, како сам каже, на глисту која пузи, уме да закопча било које дугме, али себи олакша тако што је најчешће у спортској гардероби која не мора да се закопчава. Све што би за многе био „минус“, Адамов је претворио у „плус“.

— Бринем о себи сам. Ништа ми није тешко. Могу све, једино не могу авион да возим — поручује успешни спортиста.

Ангажован је и у једном удружењу за особе са инвалидитетом, где је задужен за секцију шаха. То му је успутна разонода, а као млађи опробао се и у чувању деце у „Колевци“.

— Никада не седим. Ускоро нећу имати времена ни за друштво. Спремам се за маратоне, али треба ми још пар јаких трка да бих дошао на праве стазе и уверио људе да сам спреман да возим маратоне у иностранству. Надам се да ће бити још пуно изазова и добрих резултата. Себе искључиво видим у спорту – каже Славко.

Његова порука младима, али и свима другима, без обзира да ли имају неки од инвалидитета или не, јесте да се обавезно баве спортом.

— Само будите упорни. У свему истрајавајте, а живот ће вас већ одвести тамо где треба да будете – поручује спортиста без руку.