Може се поставити питање: да ли је то исти онај млин који је пре два века подигнут у Кишкундорожми, где су се у другој половини 19. века окретала једра двадесет три ветрењаче. Ветрењача није потпуно иста, јер се у међувремену више пута урушила, па је поново подигнута и затим остављена запуштена. Последњи пут је у септембру 2019. године обновљена, а публици су за једно поподне представљена једра са платном приликом такмичења у кувању паприкаша од петлова.
Тада у одлучујућим тренуцима није дувао ветар – једро се кретало тако да су га испод крова, изнутра, ручно окретали одборник Скупштине самоуправе Бела Михалфи и „млинар ветрењаче“ Јожеф Ваш. Дефинитивно је потврђено да се са традиционалном технологијом може користити само привремено. Упркос препоруци Инспекције за заштиту споменика, дозвољено је да се око ветрењаче изграде стамбене зграде, али када ветар дува, проузрокује турбуленцију, па једра доле, и једра горе покреће ветар са обрнутих праваца.
Домар и водич у ветрењачи Јожеф Ваш је дуго сматрао да не сме да се користи електрични мотор јер се тиме фалсификује погон класичне конструкције. Међутим, у Друштву мађарских молинолога које се бави обнављањем историјских млинова, полако је преовладало мишљење да ветрењаче више нису млинови, већ туристичке атракције, те њихов опстанак обезбеђује туризам, а не аутентично млевење. Тако је за 200. годишњицу у Дорожманску ветрењачу уграђен електрични мотор.
Директор Дома културе „Шандор Петефи“ Геза Хајду набраја симболе Дорожме: ветрењача, камено јагње, црква, дорожманска запрежна кола. То су елементи сопственог идентитета насељеног места са 11.800 становника које је пре педесет година припојено Сегедину. Каква је случајност: познати цигански композитор песама Пишта Данко, путујући из Саћмаза у Сегедин, зауставио се у подножју ветрењаче, и на жицама виолине прстима окидао прве акорде песме која почиње стихом: „Не дува ветар, не окреће се ветрењача у Дорожми…“ која је и данас популарна, и тако је ставио Дорожму на географску карту.
Културним симболима културни садржај дају локалне заједнице. Фондација „Калман Стриха“, Удружење локалпатриота Дорожме, Цитрашки оркестар Ерегхеђи Бодза, Дечји цитрашки оркестар Камено јагње, цивилна стража, месни посластичари и угоститељи стални су актери заједничких догађаја. Чак је и епидемија допринела изградњи заједнице: мушкарци из места су се окупили у хор са маскама, певали и забављали публику он-лајн када су лични сусрети били немогући. Духовите и актуелне текстове песмица писале су две жене: руководитељка Цитрашког оркестра Бодза Марија Месарош и кћи одборника Скупштине самоуправе у двадесетим годинама Кинга Михалфи.
По позиву Гезе Хајдуа, на изложбу приређену у Дому културе донето је 17 слика – свака представља ветрењачу у Дорожми. Поводом 200. годишњице приређен је Помен- програм од песама Пиште Данко, где су публику забављали певачи компонованих песама из Карпатског басена. Оперски певач Јожеф Грегор је увео традицију да чланови Оперског ансамбла Сегединског националног позоришта певају и новокомпоноване песме – овог пута је на вратима ветрењаче наступила певачица Кристина Коња.
Поподне је одржан сусрет народне музике – захваљујући одличним везама Цитрашког оркестра Бодза, са својим програмима наступали су оркестри који су дошли из далека, као и из околних места. Била је и „праизведба“, човек из Дорожме је написао и нову песму – тачније само текст, а један народни музичар је написао мелодију која је први пут изведена пред публиком. На крају поподнева је у част млина послужена и торта.
- Срећан сам. Ту смо без маски. Крај је трећег таласа, и надамо се да више неће бити. Пре пет месеци, када смо почели припреме, епидемија је била у јеку, али смо веровали да ћемо овог поподнева овде седети двадесет сантиметара удаљени једни од других и да се нико се неће разболети, да ћемо моћи да уживамо у друштву – радовао се одборник Скупштине самоуправе Бела Михалфи. Заједно с њим радовали су се цело поподне и мештани Дорожме, као и њихови гости.
