Цела Европа се бори против размножавања инвазивних животињских и биљних врста и многобројних штета које оне проузрокују. У томе ни Мађарска није изузетак, између осталих и Регија јужне равнице, a и њој суседна подручја у Војводини. Овде су пре свега опасне инвазивне биљне врсте као што су багренац, циганско перје, златница, кисело дрво, као и већ одавно присутни багрем који је засађен да би везао живи песак, односно дафина која се на Пешчари погрешно назива и масленом.
Понеки од њих се разбокоре запањујућом брзином. На територији Ходмезевашархеља, поред рукавца Мртве Тисе Кертвељеши, на пашњаку сивих говечета 2019. године смо видели само траву. Међутим, од пролећа 2020. године ово подручје је преплавио багренац, који говеда могу да попасу док су изданци млади, међутим, када очврсну, само их справа за разбијање шибља може одстранити, а корен ипак остане у земљи и поново никне. Баргенац већ и на многим местима у шумама плавног подручја Тисе представља јединствену непробојну масу која у случају поплава може да проузрокује озбиљну опасност, јер спутава пролажење воде.
На неплодним подручјима Пешчаре после транзиције има доста земље у парлогу на којима се циганско перје, или како тамо зову дивљи дуван шири рекордном брзином. Ово радује једино пчеларе, јер су његови цветови одлична испаша за пчеле, а мед од циганског перја је укусан и популаран. Само биље заузима станишта аутохтоних и културних биљака и веома се тешко истребљује, јер се његови ризоми крију дубоко у земљи и догод их има ‒ поново ничу.
Златница је у Европу доспела као украсна биљка, међутим, отела се контроли и раширила се, пре свега на подручјима где има више падавина. Оно што је за заштитаре природе инвазивна врста, за скупљаче лековитих биљака представља рудник злата: нпр. златница се скупља због диуретичког својства, јер смањује упале и има седативно дејство.
Раније су се водиле жустре расправе о будућности багрема, па се једно време се могло читати да ће Европска унија покренути иницијативу за његово уништавање као врсте која угрожава аутохтоне врсте. Међутим, у Мађарској је у 19. веку багрем имао битну улогу у претварању пешчаре у плодно земљиште и у везивању песка. На салашима је и данас популаран, користи се као огрев, као грађевински материјал или чак и за засењивање салашарских дворишта.
До друге половине 20. века „маслена“, званично дафина, била је исто тако омиљена и употребљавана врста. У време када се на многим местима грејало на чврста горива, гранчице ове врсте су у рано пролеће везиване у снопове који су се до зиме осушили и постали изврстан огрев. Одсечена крошња се брзо обновила и људима који су живели близу природе понашала се као извор енергије. Међутим, променом начина живота редовно одрезивање је изостало, а дафина се шири где год може.
Најчешћи разлог размножавања инвазивних врста је што се незавичајна врста ‒ која се настани у неку конкретну сврху, отме контроли и брзо се разбокори на уштрб аутохтоних биљака. Ситуацију олакшава глобализација, а промена климатских услова ће имати све већу улогу – отопљавањем ће се раније присутне врсте са југа ширити ка северу.
Доцент Катедре за природну географију и геоинформатику Универзитета наука у Сегедину и руководилац истраживачког тима Петер Силаши је ових дана одржао он-лајн предавање о могућностима заустављања инвазивних врста. На располагању су стално ажурни подаци о присуству, путу проширавања инвазивних врста, као и о угроженим подручјима. Ово може да се постигне контролом обележених пунктова на површини земље, сателитским снимцима, снимцима дроном и њиховим геоинформатичким приказивањем.
Постоје адекватне методе за уништавање јединки инвазивних врста, међутим, оне захтевају веома много ручног и машинског рада, као и извора материјалних средстава. Ни интервенција хемикалијама није јефтина, а ситуацију отежава и то што мора да се врши хемијским средствима која не оштећују природу или одговарајућим методама.
