25.02.2022.

Блага је зима, ждралови летују код нас

Наш регион

Када крајем фебруара приметимо јато ждралова у високом лету, с разлогом можемо помислити да овога пута не иду да се нахране на кукурузиштима у Хоргошу, већ се спремају за повратак у северну Европу. Ко пре стигне кући, њему ће припасти најбоље гнездиште. Климатске промене, између осталог, мењају и правац и циљна подручја сеобе птица. Ждралови су лепе и занимљиве птице – њихова сеоба је на многим местима постала туристичка атракција.

Article image
25.02.2022.

У Шведској, на пример, каравани камп-приколица крећу на њихов дочек када се враћају у своја легла. Нахране јата да би их било много на истом месту и да се направе лепе фотографије и видео снимци. Птице су толико навикнуте на то да скоро могу да се помилују. Андраш Алберт, заштитар природе у Националном парку Кишкуншаг, имао је прилике да то лично види. Он је био идејни творац манифестације Ждраловање на Белом језеру у Сегедину, на којем око 10. новембра деца и одрасли могу да стекну сазнања о животу ових посебних птица селица. Ждралови су се раније селили источније. Јата сваке јесени са простора Шведске и Русије лете у топлија подручја: они са источнијих подручја одлете и до Етиопије, јер су у унутрашњости континента временске прилике екстремније. Изнад средње Европе пут их води у северну Африку, а у западној Европи је последња станица Иберско полуострво. У последњим деценијама недвосмислена промена је да се пут ждралова помера са истока више ка западу и да покушавају на што више места да презиме на што ближим стаништима.

Андраш Алберт каже да за ово постоји једноставно објашњење: птице селице се журе кући, јер оне које пре стигну могу да заузму најбоља легла, а наравно оне које мање лете, и мање се уморе успут.

Већ целу деценију не расте број ждралова који се успут одмарају код Белог језера. Међутим, од укупног броја од четрдесет хиљада птица, сада већ око четвртина не наставља пут, већ зиму проводи у овим крајевима. Док им је највеће место ноћења код Белог језера, њима граница није препрека, многи су увече на Лудошком језеру у Војводини или код језера Чај код Чањтелека. Њима је најважније да ли ће наћи довољно хране у близини. Остатак летине сакупљају на кукурузиштима и парцелама посађеним репицом. Супротно општем веровању, храну ваде и испод снега. Ако нема ништа друго, зобају усеве жита. У северној Африци једу са плантажа маслина, па их тамо не воле. Међу разлоге за померање западније руте сеобе ждралова спада и настала ситуација са заштитом природе. У неколико јужнијих земаља упропашћена су водна станишта: поред њих се изграђују огромна туристичка насеља или су пуна смећа. У појединим земљама култура лова значи да многи поседују пушке и пуцају на све што се помера у ваздуху. Тако и ждралови осећају безбеднијим заштићена природна подручја у западној Европи, где у богатијим земљама има средстава и за узгајање кукуруза и кромпира за ждралове, тако могу на једном месту дуго да се хране – и да се сматрају туристичком атракцијом.

У Европи нестају милиони птица – пре свега врсте које се хране инсектима и семеном корова. Ждралови за сада нису изложени таквим опасностима. Заштитар природе који је хтео да покаже и обичним људима чудесан свет ових птица, сада каже: он лично већ неко време не ужива у туристичким манифестацијама. Оне су једна врста замке у међуодносу заштите природе и туризма: призор природних појава представља веома интензиван доживљај само ако се посматрач не меша у процес: посматра онако као да није ни тамо. "Седнеш поред великог тихог језера, медитираш, гледаш како залази сунце и одједном им чујеш глас. Онда се на ноћном небу појави јато, ако те не примете, сасвим ти се приближе. Али ако је тамо присутно хиљаду људи, крећу се и причају, праве фотографије, постаје атракција и не ствара се права чаролија природе. "