Жбунасти багренац (Amorfa fruticosa L.) је у Мађарској шеста најраспрострањенија врста међу инвазивним биљкама. На Алфелду се – пре свега у плавном подручју Тисе – брзо шири дрвенаста биљка која је некада нaмерно унета код нас. Воли влажно алувијално тло, али не може да опстане у слатинастим ритовима или на пешчарама.

Истраживач Факултета природних наука Универзитета наука у Сегедину Ласло Бакачи је на стручном дану у месту Шандорфалва говорио да је главна опасност од багренца уништавање биолошке разноликости тамо где се он прошири. Ствара веома густ дрвенаст покривач, осенчи подручје, због чега велики број врста биљака и инсеката испод њега изумре. Штети доприноси и стално опадање лишћа жбуња, а растући слојеви шевара спутавају ницање аутохтоних врста. Сегедински истраживачи сматрају да подручја загађена багренцем треба тачно открити и заштити се од њега. Одговарајући начин је испаша. Говеда и овце воле крошње багренца, биљка лептирњача која производи азот има добру хранљиву вредност. Тамо где је већ створен дрвенасти покривач, дрвене делове треба одстранити машином за ломљење шибља, а после стока поједе свеже изданке. Важно је рећи да испашом не може коначно да се истреби багренац, али може да се спутава његово штетно дејство и у великој мери врати ранији екосистем.

На наше питање, чувар заштите природе Управе Националног парка Кишкуншаг Андраш Алберт је много практичније пришао проблему. Укидање биодиверзитета ће укинути отпорност природних животних заједница. У највећем броју природних штета постоје преживеле врсте које су протоком времена способне да врате нормално функционисање раније биоценозе. Међутим, багренац потисне раније присутне биљне врсте, а тиме уједно и животиње које су се њима храниле. Багренац нема трокраке гране – то јест птице немају где да саграде своја гнезда – тако су и оне потиснуте са подручја захваћена инвазијом. Испаша би била одговарајућа одбрана, али број стоке која пасе стално опада. Само по себи говедарство и овчарство на тај начин није економично, а захтева и начин живота без слободног времена који данас мало ко прихвата. Национални парк склапа уговоре са сточарима за коришћење њиховог подручја за испашу. Тамо где су подручја класификована у категорију која одговара регулативи, сточари ће добити допунску подршку, тако се већ исплати. Али ово није свугде могуће, а национални парк има међу задацима и потискивање других инвазивних врста.

Нема ни довољно средстава, а ни људства да се инвазивне врсте свугде потисну. Треба да се одреди приоритетни редослед. Багренац се највише шири на плавним подручјима, на којима је редак вредан и заштићени или повећано заштићени екосистем. А ни плодно земљиште није толико вредно, то јест реалност је да багренац не треба свугде истребити, јер се и не може. Морамо научити живети заједно са багренцем – ако се мора, може да се толерише његово присуство.