08.05.2023.

За игру морамо бити слободни

Култура

Ових дана је етнограф, културни медијатор, истраживач игрe, оснивач и организатор збирки локалне историје и заједница чувара традиције др Јожеф Криштон-Визи добио Награду „Иштван Ери“, стручно признање највишег ранга за музеологе. Један од најзначајнијих задатака у његовом животу, узлазна линија његовог рада – Музеј и радионица играчака „Соракатенус“ – чији је директор био током шеснаест година – везује га за Кечкемет.

Article image
08.05.2023.

Јожеф Криштон-Визи каже да игра тешко може да се изрази речима, али је веома важан физички и психички захтев. Нама је природно да се деца играју и играјући се уче. Млади играју, они већ комплексније, неретко везано за празничне прилике и ритуале. Игра је важан облик испуњења људског квалитета одраслих која помаже у редовном опуштању и прикупљању снага. Постоје екстремни примери – игра се и у војсци, затвору и логору. За игру су потребни саиграчи, заједничко знање, атмосфера у којој је игра испуњена. Када бисмо хтели да се изразимо једном речју, могли бисмо рећи: за игру је потребна слобода. Према искуству истраживача игре, данас је најмање неминовне слободе одраслих у младом породичном добу. Њу потисне принуда за резултатима, такмичење, а изостаје опуштена игра, лековито делујући друштвени живот, заједница која обезбеђује позадинску подршку.

Живот на почетку каријере Јожефа Криштона-Визија усмеравали су у истом правцу случајност и свесност. Он је одрастао у средини Будимпеште, у Терезварошу – родитеље су „јаки ветрови“ довели једног поред другог. Оца из католичког рударског места Боршодботе, а мајку из протестантског места малих племића Сентгал из Жупаније Веспрем. У оба места је остала бројна родбина, много вршњака браће и сестара, где су лети проводили много времена заједно играјући се и радећи, навикавајући се на другачију атмосферу, као и стил и начин живота.

Из првог покушаја му пријемни испит на факултет није успео – прелазни период је провео у Дому културе Фабрике машина Ланг. Тамо је било и страних часописа, младе жене на породиљском одсуству су узимале кројеве из „западнонемачког“ модног магазина „Бурда“, на сусретима писаца и публике су гостовали уметници који су у то време били толерисани. Овде је деветнаестогодишњак упознао мноштво запањујућих ликова, трагичних и задивљујућих животних путева.

После је доспео у Дебрецин на Универзитет наука „Лајош Кошут“, на смер мађарске народне културе. Ускоро је додао и смер етнографије. Поред писаних стручних материјала, у учењу је централну улогу добио рад на терену: сакупљање традиције, материјалних успомена. Ноћио је у породицама од којих је прикупљао податке, упознао се са њиховим животом, начином на који се мењао живот у Мађарској током индустријализације. Схватио је да се са висина теорије не сме потцењивати стварни живот, научио је да се свима обраћа тако да би се најбоље повезали. У фокусу вишеслојног образовања доспела је игра која је присутна у свим срединама. Након завршетка факултета, почео је да ради у Збирци завичајне историје у Тисаујварошу (тада Ленинварошу). У Тиском хемијском комбинату запошљавали су се људи из свих крајева земље са својим обичајима и дијалектима, био је сведок како се све спаја у једну својеврсну културу. Наставио је и у некадашњем музеју „Иштван Добо“ у Егеру, одакле га је 1984. године звао за директора тада отвореног Музеја и радионице играчака „Соракатенус“ Пал Бански, директор Музеја „Јожеф Катона“ у Кечкемету. Тадашња културна догађања у Кечкемету утицала су на целу земљу. Већ је радио Студио керамике, Атеље цртаних филмова у Кечкемету Филмског студија Панонија, Музеј наивних уметника, Луткарско позориште Цирока. Мисија „Соракатенуса“ је била откривање, сакупљање и представљање играчака и културе играња Мађарске што ширем кругу, а радионица је делимично оспособљавала за израду рукотворина. „Соракатенус“ је био јединствен у земљи – они су нагомилано знање несебично делили. Легендарни Институт за васпитаче у Кечкемету је такозвани живи музеј уградио у наставу, народни уметници примењене уметности су одабрали за себе смер, жупанијска библиотекарска организација је преузела обрасце за дечје радионице. Музеј играчака је заинтересованима нудио методичка издања, део њих је унет и у Националне основе наставног програма.

Након промене режима, пресахнули су извори намењени култури, али је почео развој неколико година раније отворених фантастичних културних радионица: постале су све боље, захтевале су све више средстава за опстајање. А пара не да је било више, већ мање, установе су се такмичиле за добијање средстава, музејску организацију су поделили разни сукоби интереса.

Требало је да се „Соракатенус“ прошири, али места није било. Један од најважнијих партнера, Институт за васпитаче, укинут је. Скоро да је производња играчака у Мађарској престала – а и извори подршке су се исушили. Њихове некадашње револуционаре методе су сада већ сви примењивали. Јожеф Криштон-Визи је 2000. године одлучио да ће се одазвати позиву Етнографског музеја и прешао је тамо за начелника одељења.