Разговор водимо у салону за плакање, за који каже да носи назив по стиху из песме, али да је то у ствари салон за сећање, јер садржи све оне дивне успомене, предмете, фотографије, исечке из новина, плоче… А како је све почело...
— Прву песму „Нова љубав“ снимио сам давне 1963. године и са њом наступио на Фестивалу омладине у Суботици. Песма је тада и награђена, а награду ми је уручио Мика Антић. Тада сам мислио да сам освојио цео свет. А онда је живот отишао другим путем. Пет година након тог успеха, након наступа на Београдском пролећу, 1968. сам добио понуду да два месеца проведем у Норвешкој певајући. Отишао сам на два месеца, а остао сам у тој земљи 40 година. После годину дана, у Норвешкој сам упознао једну жену, Норвежанку, заљубио се и са њом добио троје деце. Више није било назад. У Норвешкој сам иначе радио као грађевински инжењер, јер сам, сва срећа, имао и ту диплому. И тамо сам зарадио пензију — прича Влада Канић.
Док је у Норвешкој радио као грађевински инжењер, наш саговорник није запустио ни музичку каријеру. Пре тачно 33 године, 1986. настала је, сада већ евергрин, песма „Кућерак у Срему“.
— У Бежанији код Земуна, мој отац је имао виноград, где смо увек певали уз гитару, пили вино које смо сами правили, било је ту и боема. Те 1986. сам био далеко у Норвешкој, а отац је продао виноград и у мени као да се нешто откачило, био је то носталгичан опроштај од једног доба, које се више неће поновити. Тако сам једне кишовите суботе узео гитару и почео да пишем. Песма је настала за један дан, и текст и мелодија. Некако у то време групи „Тамбурица 5“ дао сам пет песама да сниме, међу њима и „Кућерак у Срему“. Услов је био да је ја отпевам. И тако седнем у авион, дођем у Београд, отпевам само ту песму и вратим се за Норвешку. Јако ми је драго што сам то урадио, јер је то за мене био један интиман доживљај. Све остало је историја — каже наш саговорник.
И заиста јесте. Данас само у Срему имате тридесетак кафана које носе назив по чувеној песми, опија се, тугује и весели уз „Кућерак у Срему“, јер сви се некако проналазимо у њој.
Влада Канић је пре 13 година отишао у пензију, и у шали каже да са норвешком пензијом може живети и на Хавајима. Али, он се вратио својој домовини, а у Бешеновачком Прњавору се скућио пре пет година. Ту је саградио свој кућерак у Срему, у којем ужива. По њему, на том месту влада нека света атмосфера.
— На Фрушкој гори смо, која је окружена манастирима и ми кажемо да је то наша Света гора. Овде имам свој мир, чујем петлове, краве. Долазе ми пријатељи, комшије, а када увече свирамо, из села доле излазе на шор, седну мештани на своје клупе и како кажу, уживају у концерту. Чујемо аплауз, наручују се песме, заиста једна дивна, несвакидашња енергија се размењује — закључује Канић.
