Танку књигу под насловом „Испричано о судбини на салашу…“ издали су интелектуалци из Кишкунхалаша Ласло Шар и Шандор Мештер – којима је показала своје новеле и песме написане за сопствену утеху. На прелазу из тридесетих у четрдесете године 20. века на салашима у Мађарској је живело милион људи. Прва сећања Марије Еле су из времена када је имала три године. Јасно се сећа ждребета које је одрасло у њиховом дворишту и са којим се често играла. Сећа се да му је нос био свиленкаст, како је хркало када се сагнуло да га она помази.
Вољено, лепо ждребе су звали Вила. Када је дошло време да га укроте као коња за вучу, ждребе Вила није хтело да вуче кола. Однели су га на вашар, али и тамо се на проби показало тврдоглавим. На крају је трговац коњима дао за њега већ укроћеног коња. Он се звао Нада, није био толико леп и питом, али је вукао кола. „Вилу смо заменили за Наду“, написала је после скоро осамдесет година некадашња девојчица. Мешетари коњима су после укротили и Вилу. Али не миловањем и наградном бомбоном, већ су јој запалили ватру испод стомака.
Она је имала пет година када јој је отац на самом крају рата, 7. августа 1944. године, мобилисан. За неколико месеци нису више стизала писма од њега, никада више га нису видели. Марија чува веома живе успомене на њега. Како зими плете корпе, а она као мала девојчица му помаже. Када су долазиле комшије на картање, смејали се, а отац је свирао на виолини или на хармоници… Да су на салашу били први који су имали јапанске гуске, грамофон, радио са кристалним детектором и слушалицама.
Овог отвореног и надареног човека, „вилу“, одвели су у већ изгубљени рат за топовско месо. Марика и мајка су „вилу замениле за наду“, а њихов даљи живот одредило је вишегодишње узалудно чекање оца.
Након раног детињства, у јаком светлу сећања, живеле су остављене саме како се тада могло. Отац је страдао, али салаш и земља су остали – што је у новом политичком систему било довољно да Марија због „социјалног положаја“ није могла да се школује. Преживела ја пражњење тавана, имала је омиљене учитеље, школске успехе – и о њима су остале приче написане добрим пером, сунчани тренуци који су помогли да се тежак живот лакше поднесе.
Будући да није могла да се школује, остао јој је физички рад: све што је у градићу на Алфелду било доступно: шумска привреда, тршчарска привреда, предузеће за узгој свиња, предузеће за узгој перади, замена дувана, расадник, млин. Супруга Ференца Киша се пензионисала са радног места руководиоца групе за контролу квалитета.
Муж бравар је на самом почетку пензионисања преминуо. Након периода жалости, успела је да упозна партнера са пуно разумевања, али након једне лепе деценије заједничког живота с њим ̶ и њега је изгубила. За утеху је почела да пише причу о свом животу – у песмама и новелама. Неколико интелектуалаца је препознало у њеним текстовима сјај вредности: живописни опис данас већ заборављеног света. Помогли су у редакцији и издавању, као и у илустрацији и излажењу књиге у јавност.
Један од њих, Ласло Шар, у предговору је написао: свет који чувају текстови супруге Ференца Киша, отишао је у заборав – иако то није ни тако давно било. А он је вредан сећања у данашњем свету интернета и препуне технике. А ми томе додајемо: не само због детаљног и личног описа некадашњег света. Можда нећемо више да перемо веш у кориту, али да ће далеки спољашњи свет умешати у спокојан живот породица и стварност виле претворити у надање, не можемо бити сигурни да ће се икада више догодити.
photos: Mester-Horváth Nikol/baon.hu
