Често чујемо да је институција брака у кризи, данас породица има другачије значење него пре само 70-80 година. Пре Другог светског рата венчање и свадба су били знак званичног почетка доживотне моногамне партнерске везе. Млади су се припремали као за најлепши и најважнији догађај свог живота.
Од тада се у свету десио велики преокрет. Велики део партнерских односа није потврђен склапањем брака, а скоро половина закључених бракова се завршава разводом. Упркос свему томе, свадба је постала индустријска грана, многе услужне делатности демонстрирају своје знање и креативност. Многи се и дан-данас спремају као на најлепши и најважнији догађај свог живота. Често се судбоносно „да“ не изговара у родном месту, већ млади који су одрасли на Пешчари, путују на врх планине, на обалу мора, парови који су се упознали на привременом раду у Енглеској, венчавају се у Италији.
Улазиле су у моду услуге које још пре пар деценија нису ни постојале. Сликање на свадбама је почело да се уводи од шездесетих година, а снимање на видео је постало обичај деведесетих година прошлог века. Најновија „мода“ је „кинематографија“ – ово је филм састављен од снимака са више камера, који истиче расположење и детаље, где је потребно више сниматеља, наравно и трошкови су већи. Негде снимци са свадбе добију и посебан хаштаг, како би гости могли да их поставе на Инстаграму.
Некада се у свим свадбама играло уз пратњу живе музике, а данас - углавном у градским свадбама за музику су задужени диск-џокеји. Раније је млада обавезно била обучена у бело, данас носи шта жели. Важна је хармонија, да буде прилагођена нпр. „сукњи на столици“, боји текстила дизајниране пресвлаке на столици.
Мења се и мода хране и торте. Некада се у свим сеоским свадбама на столу налазио овчији паприкаш, касније је то била срамота, јефтино јело које је поделило људе, насупрот отменој говедини. Данас све пролази – у неким свадбама се служи хамбургер, сладолед или кокице.
Судећи по телевизијским рекламама, у организовању свадбе је тренд да сваки поједини детаљ одражава личност и сопствени стил младог пара: почев од места, преко одеће, музике, јела и пића до креативног фотографисања. А то каква је нечија личност, стил, како може неко да буде „сасвим свој“, младенци у правом тренду копирају са Пинтереста.
Церемонијал-мајстер – чак стари назив негде сматрају траљавим, пре ће га звати модератором – и данас је потребан. У Мађарској од 2017. године постоји Национални савез церемонијала: имају етички кодекс, на свом сајту на кратком видео снимку имају презентацију свог рада. Они свој посао упоређују са диригентом. Ни он не свира ни на једном инструменту, али од његовог деловања ипак зависи како ће оркестар свирати.
Церемонијал-мајстери који поштују правила неће подићи уговорену цену, до краја свадбе остају трезни, своје знање и искуство од почетка задужења поделе са младенцима. Савез церемонијала има свог кројача, мрежу веза, на захтев препоручују сараднике из других области.
Бити церемонијал-мајстер је традиционално мушко занимање, али има и жена церемонијала. Оне су мало другачије, можда су брижније и од својих колега мушкараца. Неке у торби носе зихерице, шиваћи прибор, маказе, сјај за усне – искусни церемонијал-мајстер је спреман и на неочекиване догађаје.
Од традиционалних задатака церемонијала два су скоро потпуно укинута. Више се не најављује сваки гост заустављањем музике и не показује се јавно „драгоцени“ поклон који дарује – јер највише званица поклања новац. Избледеле су и масне шале на рачун младенаца које су раније, ослањајући се на недостатак сексуалног искуства младенаца – пре свега младе – покушавали да изложе смеху.
