15.05.2023.

Традиција се рађа у заједници

Култура

Од стваралаштва Јожефа Криштона-Визија, који ове године пуни седамдесет година, у претходном чланку смо представили истраживање играња и шеснаест година које је провео на челу кечкеметског Музеја и радионице играчака „Соракатенус“. У овом чланку ћемо се бавити темом како се на својим путовањима трагајући за етнографским подацима упознао са рађањем традиције, начином живота очувања традиције, ритуала и заједнице. Како је откривао збирке завичајне историје и како је покушао да се музејска андрагогија унесе у трајни део универзитетског образовања.

Article image
15.05.2023.

Збирке најстаријих музеја су такође настале од настојања локалних сакупљача: када се живот мењао, многи су мислили да би требало сачувати предмете прошлости која нестаје. Јожеф Криштон-Визи се с тим често сусретао почетком своје каријере: сеоски свештеници су иницирали сакупљање у својим парохијама. Вредности су покушали да спасу и домови културе и школе. Лицеј у Егеру, учитељске школе у Баји, Шарошпатаку и Капошвару су у међусобном такмичењу, укључивањем младих, формирале збирке. За спасавање вредности постоји методика, као и добре праксе. Ово је једна професија, у коју су понеки старији музеолози тешко пуштали неупућене, ентузијасте лаике, који су често желели делове свог живота да конзервирају у збиркама. Научно-пропагандно удружење је доживљавало свој највећи просперитет 1970-1980-их година и трудило се да разна знања понесе и у далеке мале заједнице.
На пример, Криштон-Визијеви су у организацији Удружења у многим малим насељеним местима држали предавања која су се скоро сваки пут претворила у живу размену мишљења. Предавачи су често много више научили од мештана, него мештани од њих. Такве прилике су омогућиле безброј материјалних прилога.

Од почетка двехиљадитих година се дошло до закључка да би требало организовати облик образовања одраслих за цивиле који се баве музејском делатношћу и стварањем збирки. У Друштву „Ференц Пулски“ је предложено формирање посебног одељења за музејску андрагогију. Ово је било у веома флексибилним облицима, али је људе који су се бавили народном културом, наставнике, ученике и одушевљене појединце научило основама овог посла. Оно је одржало и ојачало заједнице састављене од људи различите старосне доби који су се окупили око програма за спасавање вредности.

После неколико година рада пуних наде – пре свега због противљења трговачке и индустријске коморе – укинут је стручни смер самосталног високошколског музејског образовања одраслих. Претпоставља се да су жалили новац, јер су приступали образовању одраслих у смислу да су потребна знања која могу да се директно користе у привреди, а онога што не производи одмах ГДП, нема. То може бити повезано и са редукцијом броја запослених у библиотекама, домовима културе, музејима, јер су њихови материјални извори пресечени. Овим је престала или веома смањена могућност подмлатка. Јожеф Криштон-Визи са негодовањем посматра стање да се чување традиције заједнице подршкама пребацује у самоодржива пословна предузетништва. Уочи Ноћи музеја чак постаје важније каквим мекикакама и розе винима привлачити публику од тога шта и како да се прикаже посетиоцима. Уместо освештања воћа и рода, приређују се годишње два или три пута дегустације вина и ракије.

У чему је разлика? – питамо се. Суштина није очување традиције – како се може? Проблем је у томе што ове манифестације не чувају настојања заједнице, већ са стране финансиране каскадерске принуде – одговара етнограф. Од првомајских прослава надаље мноштво је народних окупљања викендом са шећерном вуном и рог колачем. Када званичници долазе да отворе нешто, до досаде са кратким програмом наступају исти плесачки парови, мали оркестри. Наравно, из мањих насељених места су се многи одселили, баланс генерација је поремећен – због тога се теже формирају праве заједнице. Велики део игре се, на пример, преселио на интернет. Епидемија ковида је такође створила нове заједнице у виртуелном свету. А игрице на интернету су донеле потпуно нов изазов за стално и ново стварање вредности: глобалну изградњу заједнице – признаје Јожеф Криштон-Визи. – Ово познајем преко сина, и очаран сам, и поред тога што места и облике појаве наше професије, етнографија и организација културе не умеју ни да прате.